Жене у Војсци

Десетар Гордана Дејановић

десетар Горана Дејановић

Нежни прст на обарачу

Тешко да радно место Горане Дејановић може да буде скученије: од таванице, док седи, дели је неколико центиметара, лево и десно има простор ширине лактова, а испред себе има прозор величине половине кутије цигарета… Горана ради као професионални војник на месту стрелца у борбеном возилу пешадије М-80 у Сремској Митровици. 

Рођена 1977. године, протерана из Хрватске током последњег рата, после потуцања по избегличким центрима у Врању и Делиблатској пешчари, настанила се и удала у Шапцу, и после неуспешне каријере власника трговинске радње - „ни муж ни ја нисмо били за то“, каже кроз смех - почела је последњег дана 2002. да ради као војник по уговору у Војсци Србије, у Никинцима. Тачно после пет година конкурисала је и примљена на садашње радно место. Има чин десетара.
Њен посао састоји се у следећем: док борбено возило напредује кроз противничку ватру, Горана кроз прорез у оклопу пуца из аутоматске пушке - и уништава живу силу. А кад се возило, скраћено названо БВП, заустави, Горана и остали стрелци искачу и заузимају положај с којег настављају напад.

 То у теорији…У пракси, све ово ради без противничке ватре, на вежбама. Наравно, не вози се она свих осам сати дневно, од седам до три, од понедељка до петка: радни дан јој почиње двадесетоминутним телесним вежбањем, затим један до два сата проводи у озбиљним физичким вежбама кондиције и издржљивости, да би наредна три или четири сата провела на стручној обуци. До краја радног дана још ће очистити пушку и са колегама цело возило, и све спремити за наредни дан, а онда се пресвући у цивилно одело и сачекати аутобус да се врати у 30 километара удаљени Шабац.

„Једном сам на повратку са терена у униформи дошла кући. Деца су ме гледала зачуђено… Знала су да радим у војсци, али да сам прави војник, да носим пушку, то… Сад се хвале“, каже Горана, мајка десетогодишњег сина и две године млађе ћерке. Њен муж је такође војно лице, свекар је пензију заслужио у униформи…“И породични пријатељи исто“, завршава смехом ово набрајање Горана. „Није ми била необична помисао да будем стрелац.“
У конкурсу који је расписала Војска Србије за војнике по уговору нема одредбе која би жене чинила мање равноправним. А у пракси…

„Да јој не би било непријатно, ми је заиста ни у чему не издвајамо и не штедимо је…“, каже потпуковник Дејан Митић, командант 16. механизованог батаљона и Горанин командант. А онда, готово снебивајући се, додаје: „Али кад је баш нека киша или мраз, склонимо је мало. Неће држава да пропадне…“

Једина жена у батаљону, Горана постиже одличне резултате: непогрешиво обара мете са 100, 200 и 400 метара, комплетна посада такође је одлична, а њена Прва чета освојила је, као најбоља, прелазну заставицу у 1. бригади Копнене војске.
„Могу све као и остали“, каже Горана. У Војсци Србије постоје, рецимо, различите норме за физичку спремност према старости, али не и према полу. Професионални војници за одређено време морају да ураде одређен број склекова, претрче извесну раздаљину… „Једино сам код расклапања пушке мало спорија“, каже. Они који су служили војску знају да је за ово потребна јака рука, јер треба сабити опругу затварача…
Горана, међутим, још није ишла на вишедневне теренске вежбе. По правилу службе, за жене-војнике потребно је обезбедити посебне спаваонице и купатила…

Војници по уговору имају могућност да уз школовање напредују и добијају више чинове. Горана Дејановић каже да ће свакако искористити ту могућност, али засад нема прецизне планове. Прво мора у оквиру свог садашњег посла да увежба гађање из пушкомитраљеза и снајперске пушке. А ту је, увек на првом месту, и породица. Чинови могу да чекају…
У шали, рекли смо јој да ћемо се заложити за њено ванредно унапређење. Али питање које следи тек је делимично неозбиљно. Дакле: „Министре војни, где су вам очи!?“

Аутор: Момчило Петровић    Фото:З.Раш  „Блиц Недеље“ 08.03.2009.