Жене у Војсци

Старији водник прве класе Сања Ивановић

Већ тринаест година је у војничким чизмама. По завршетку Више школе унутрашњих послова није се пуно двоумила, уместо плаве, полицијске, обукла је маскирну, војничку, униформу и запослила се у Војној полицији. Најпре војник по уговору, па цивилно лице и сада, подофицир, старији водник прве класе, Сања Ивановић ужива у послу којим се бави. И воли га још више него првог дана.

- У противтерористичкој јединици никада није досадно. Свакодневно вежбамо, посао нам је такав, пун изазова и срачунатог ризика. Од нас се очекује да, по цену свог живота, сачувамо туђи. А за то треба бити спреман, не само физички, већ и психички – каже Сања.

Да би сачували животе важних личности, противтерористички пратиоци, или једноставније речено, телохранитељи, а Сања је једна од тих „људи у сенци“, свакодневно тренирају различите борилачке вештине и увежбавају бројне тактичке радње и поступке, неопходне за ефикасну пратњу и успешно обезбеђење. Времена за одмор нема. Ватрена обука смењује тактичку, ова специјалистичку. Сваки покрет мора да се доведе до савршенства, до аутоматизма, чији се ниво мери брзином реаговања у послу у коме секунди значе вечност. Иако сваки пут све мања, она никад није довољна. Зато телохранитељи непрекидно вежбају. У противтерористичкој јединици се ради свих 24 сата. Радно време пратилаца зависи од обавеза оних које чувају, а не од њих самих, од њихових планова и жеља. Кад нису на терену, на задатку, телохранитељи увежбавају могуће, тактике, варијанте и моделе обезбеђења. Индивидуални рад подређен је тимском, често је потребно знати и шта колега мисли.

- После толико година проведених међу „кобрама“, слободно могу да кажем да се добро познајемо, да једни друге знамо „у душу“. То нам даје потребну сигурност, поверење без кога не бисмо могли да „станемо на црту“. А готово свакодневно смо на њој. Од почетка, од селективне обуке, током које пролазимо тешке испите издржљивости и преживљавања у природи, па преко разноврсних курсева, попут падобранског, или противдиверзантског, до летње и зимске алпинистичке обуке, непрекидно смо на испиту, на проверама различите врсте и интензитета. – каже старији водник Сања Ивановић.

Навикла на изазове, добар познавалац џудо и џиу-џицу вештина, Сања се доказала и у стрељаштву. Члан је веома успешне женске стрељачке репрезентације Војске Србије, освајача хрпе медаља на такмичењима у Словенији 2005. и Норвешкој 2006. године. С поносом истиче да на ватреној линији нема комплекса ни поред мушкараца.

- Иако су нам такмичарске дисциплине различите, резултати нас све више изједначавају. - каже Сања. - И у нашој војсци жене полако освајају заслужено место и значај. Верујем да ће се такав тренд наставити, посебно по изласку првих жена официра из Академије. Показало се да жене веома квалитетно обављају и оне послове који су до јуче били резервисани за мушкарце. Уосталом, у јединици у којој већ годинама радим, не делимо се према полу, већ према дужностима и обавезама. Пошто у послу зависимо једни од других, свако од нас има своје место у тиму, своју улогу и задатак, поверење нам зависи од квалитета обављеног задатка. Зато није важно ко је мушко, а ко женско, већ како је обављен посао за који си задужен.