Жене у Војсци

Колегинице у 224. центру за електронска дејства

Потпоручнице Ивана и Миљана и професионални војници Александра, Јована, Биљана, Весна и Марија, раде у 224. центру за електронска дејства у Батајници. Прва је лекарка, друга командир вода за обезбеђење, а остале су распоређене или у том, или у воду за телекомуникације. 

- Никаквих проблема немамо – одговарају на питање како се осећају међу колегама. – Пуноправни смо део ове јединице. Имамо могућности да будемо то што јесмо, жене. И да се у томе добро осећамо. Не одвајају нас од осталих. Све нас је више и радимо све што и колеге, без разлике. 

Двадесет осмогодишња потпоручница, докторка Ивана Димковски породично је везана за војску, мајка јој је радила као лекар у војној болници у Нишу, а и деда јој био војно лице. Каже да јој је посао „организацијски“, углавном праћење хигијенске ситуације на територији, анализа воде.

- Ја сам овде стварно задовољна. Има пуно занимљивих ствари. Највише волим гађање. Доста тога је за жене у војсци раније било недоступно, а углавном се добро показујемо на тим активностима, добре резултате имамо. 

Потпоручница Миљана Прстојевић стигла је на службу у касарну „Радован Медић“ у исто време кад и Ивана. У Центру обавља дужност командира вода за обезбеђење.

- Још као дете сањала сам да носим униформу и тај сан ми се остварио када сам последњег дана августа 2008. године закорачила кроз капију Војне академије. По доласку у јединицу плашила сам се како ће ме прихватити колектив, али захваљујући колегама, нарочито заменику командира чете поручнику Златку Ракићу, који ми је највише помогао, пронашла сам своје место у чети на овој одговорној дужности. 

Биљана Стаменковић је професионални војник у воду за обезбеђење којим Миљана командује. Према речима ове двадесетдвогодишњакиње посао на пријавници није тежак. Почива на поштовању процедура уласка и изласка у касарну и обавља га рутински. То потврђује и Александра Максимовић из Прокупља, распоређена на исто радно место. Са Биљаном је и цимерка, а и генерација су. 

- Као мала питала сам се зашто жене не могу да иду у војску – поверава нам Весна Гавриловић из Бајине Баште, двадесетосмогодишња мајка два дечака, која у 224. центру за електронска дејства ради као радиотелепринтериста у воду за телекомуникацију. 

Веснин супруг је капетан у истој касарни.
- Лепо је то – каже, и додаје да синовима (пет и по, и годину и по дана) није необично што им мајка носи униформу. 
Десетар Јована Крчевинац из Београда није удата, али планира. У центру је распоређена у Одељење за заштиту информација, као телепринтериста - шифрар. 

- Већ сам обновила један уговор и могу да кажем да сам заиста задовољна својим послом. Другачији је овде склоп људи, здрави су односи, све је у реду и то је најбитније - истиче девојка која је недавно завршила и Високу пословну школу струковних студија, на којој ће дипломски рад имати на тему војне стратегије. 

Колегинице хорски потврђују да им је заиста добро у 224. центру за електронска дејства.
– Није фраза! Никаква лоша искуства немамо, дружимо се и приватно. Путујемо заједно, кад имамо прилику . Сјајно функционишемо као колектив! Ето, на Ади ускоро спремамо рибљу чорбу и роштиљ. Биће котлића и дружења. Идемо колективно, као екипа, Реч је о сарадњи са Домом за одрасла и инвалидна лица. Радићемо савесно као и до сада. Посао је на првом месту. А заједно ћемо славити рођендане, венчања, веридбе и рођења деце. Такве смо. Гајимо тај дух дружења и заједништва. Ваљда нас је и војска томе научила.