Интервјуи
14.02.2011

Интервју начелника ГШ, генерал-потпуковника Милоја Милетића „Пресу“


Милоје Милетић, начелник Генералштаба: Најтеже је када изгубиш војника

Никада нисам мислио да ћу бити на садашњој позицији иако ми је често пролазило кроз главу: „Да ми је да будем начелник Генералштаба само седам дана“

 

Генерал-потпуковник Милоје Милетић, начелник Генералштаба ВС, врло ретко се појављује у медијима. О животу ван униформе, пореклу, току војничке каријере и неким личним афинитетима до сада јавно није говорио. Дан уочи Дана државности и Дана Војске Србије, а у данима када обележава две године на челу ВС, Милетић за Пресс открива ко је, одакле је и како се определио за војничку професију.

Он каже да никада није мислио да ће бити на садашњој позицији иако му је током каријере често пролазило кроз главу: „Да ми је да будем начелник Генералштаба само седам дана".

- Рођен сам 1953. године у општини Блаце, у селу Горња Јошаница, у ком потоци протичу кроз дворишта, ораси падају на пут и где воћњаци нису ограђени. Имао сам безбрижно детињство, али нисам имао ни бабу ни деду. У мојој породици су млади умирали. Прадеда ми је погинуо на Церу 1914. године, а деду су стрељали Бугари 1942. године, са још 43 угледна домаћина. После тога су му и кућу запалили, а причало се да је из наше куће ишао највећи пламен, јер је у подруму било много ракије - наводи Милетић.

Где си сада, мајоре

Прва четири разреда завршио је у родном селу, малу матуру у суседном, док је гимназију уписао у Блацу, а завршио у Бору, где је отац почео да ради. Касније се отац вратио у родни крај, да земља и огњиште не остану пусти.

- Најлепша сећања имам на прославе Божића. Тада су у првом плану били обичаји, а не храна и пиће као сада - додаје начелник ГШ.

Да упише Војну академију њега и његовог оца убедио је блиски рођак који је био начелник војног одсека у Блацу.

- Био је то примамљив позив, сигуран посао и плата, као и сада. А и Топличани баш воле војску и полицију. У мом крају официри су одувек били високопоштовани. Конкурисао сам и добио позив да се јавим у Београд, да останем или да узмем документа - каже Милетић и наставља: Мало сам се двоумио. У Управној згради Војне академије примио ме је један мајор, са краватом, у лепој канцеларији, са библиотеком, телевизором... Види да се двоумим, па ми каже: „Видиш, ја сам завршио академију, шта ми фали, погледај!"

- Ја га погледам, а он сав углађен. Кажем му да је у праву, а он ми честита на исправном избору. После тога, пошаљу ме на шишање, купање и дају ми ону стару зелену чојану униформу. Гледам себе и шапућем: „Ајој, мајоре, где си сада, шта ми уради." Међутим, никада се нисам покајао. Напротив - каже Милетић.

Војну академију копнене војске завршио је 1976. године. Определио се да буде артиљерац највише због престижне српске традиције. И данас се најбоље осећа када посети артиљеријску бригаду. Први посао и то са чином потпоручника добио је у Битољу, где је одмах постао командир батерије.

Мирослав Илић и Лазански

Кроз касарну у Битољу продефиловали су многи познати људи, а интересантно је да је у то време војску служио Мирослав Илић, таст министра одбране, као и Мирослав Лазански, наш најпознатији војни коментатор.

- Нису били у мојој чети, али су били ту у касарни. Пре Мирослава служио је и Шабан Шаулић. Многи војници су били старији од мене. Мирослава се сећам јер је певао, како у дому војске, тако и уз логорску ватру. Током служења војног рока он је добио и сина, па је приредио весеље. Кад се сретнемо, радо прича о томе. А Лазански ме стално пита када ћемо у Битољ. Те касарне више нема - додаје Милетић.

Каријеру у Македонији прекинуо му је позив од 3. октобра 1990. године којим му је наређено да се јави у Гњилане. Цео живот му се окренуо за два дана.

- Породица је остала у Битољу, а ја сам био годину дана у Гњилану. Онда су нас послали у јединице, на друге дужности. Не волим да говорим о тим ратним годинама. Био сам неко време у Херцеговини. Страшно је када радите у војсци, када се држава распада. Све је могло на разуман начин да се заврши, а не да се пали и убија. Држава треба да ствара своју војску, а не војска државу.

Бомбардовање је провео у Врању када је био на челу бригаде која је бројала око 8.500 људи.

- Било је врло тешких дана, било је жртава. Најтрагичнији је био 15. април 1999. године када су изгинули људи из моје јединице. Страшно је када изгубите војника. А најтеже је када изгубите војника на одслужењу војног рока. Професионалце сам гледао другачије, као себе. Међутим, када родитељи пошаљу дете и очекују да се врати као комплетнији човек, а оно се не врати, то много боли - каже Милетић.

Ана кренула татиним стопама

Старија ћерка Ана кренула је очевим стопама и ради у Министарству одбране, у Управи за односе за јавношћу.

- Када је Љубодраг Стојадиновић основао ту управу, ја сам био пуковник. Ана је конкурисала, а Љуба јој је рекао на разговору: „Поздрави тату и кажи му да ако прођеш, то неће бити зато што си ћерка официра, већ што си завршила факултет са просеком 9,3" - каже Милетић.

- Док сам био на Војној академији забављао сам се са Славком из Битоља, студенткињком Више медицинске школе. Сасвим случајно, добијем први посао у Битољу, па је и она одлучила да се врати кући. У Македонији су ми рођене обе ћерке. Тамо сам био на служби 14 година. А целих 12 сам био командир батерије и мислио сам да никада нећу напредовати, јер су сви из моје генерације већ отишли на више дужности - наводи Милетић.

Како сам престао да пушим

Генерал Милетић престао је да пуши пре годину дана, због чега мора викендом да тренира, јер је како тврди, почео да се гоји.

- Срећан сам што сам оставио цигаре и не знам како сам уопште могао да пушим. Нисам плаћен да рекламирам, али мени је књига Алена Кара помогла да се одрекнем порока - открива генерал Милетић.

Генералштабну школу завршио је 2000. године, и тада креће његов успон. Био је на челу Управе артиљерије, Управе за обуку и доктрину, Управе за планирање и развој, па заменик начелника ГШ, да би врхунац у каријери доживео пре две године.

- Именовање за начелника ГШ осетио сам као велико признање, част. Али сам се сетио једне приче из времена уочи пензионисања генерала Крге. Један генерал је важио за озбиљног кандидата за његовог наследника. У његовом селу се већ спремао ражањ и во. Међутим, изаберу генерала Паскаша. Ја сутрадан одем код тог генерала, а он каже: „Да сам изабран, уживао бих седам дана, а после би ме болела глава до краја каријере. А када нисам, болеће ме глава седам дана, а после ће све бити лепо“. Видим да је у праву - каже генерал Милетић.

Веровали или не: Зна цео тим прашке Спарте из 1966.

Генерал Милоје Милетић фасцинирао нас је чињеницом да из места зна да издекламује тим Спарте из Прага са којом је Партизан играо 1966. у четвртфиналу Купа шампиона.

- Ми смо од њих у Прагу изгубили 4-1, и толико сам био у страху да ли ћемо проћи, да ми је тим прашке Спарте остао у сећању до данас. Мислим да су тим чинили Кармеријус, Колар, Таборски, Диба, Тихи, Мигас, Поспихал, Мраз, Квашњак, Машек и Врана.

Ја не знам ко је тада играо за Партизан, али њих сам упамтио. Наравно, победили смо 5-0 у Београду и прошли даље. Навијам за Партизан, а често ме можете видети да са ћерком Сашком гледам кошаркаше - каже Милетић.

Д. Исаиловић

 

 

Email