Интервјуи
15.07.2009

Интервју заставника Горана Радића, главног подофицира Војске Србије


ОСМАТРАЧНИЦА ВРЕМЕНА БУДУЋЕГ

Доказали смо много пута да су по стручности, обученсоти и посвећености позиву наши подофицири равни колегама из армија најразвијенијих земаља. Треба максимално искористити предност новог система селекције, школовања и напредовања кадра. Систем ће бити заокружен када на моје место дође момак који је постао професионални војник...  

Са свега 32 године, Горан Радић постао је главни подофицир Војске Србије. Претходно је био најмлађи на школовању у чешкој, које је претходило одласку на једногодишње усавршавање на чувеној подофицирској академији Форт Блис у САД. Тамо је међу 644 полазника из 33 земље, са свих континената, постигао сјајан резултат, тако што је дипломирао са 98,22 од могућих сто бодова.   Као врхунски старешина по свим критеријумима имаће прилику да пренесе знање и искуство, драгоцено у времену када се успоставља нови систем селекције и школовања, а подофицирски кор добија место које му припада.

Из сасвим личног угла како видите место главног подофицира Војске Србије, као част, изазов или само дужност?  

То је ново формацијско место у Војсци Србије које за мене представља велики професионални изазов, али и част, самим тим што сам први који је постављен на ту дужност. Наравно, свестан сам велике одговорности, оправданих очекивања и додатног ангажовања. Настојаћу да радом оправдам велико поверење које му је указано. Предстоји нам још много посла...  

Колико се изменило Ваше поимање улоге  подофицирског кора Војске Србије у односу на прошлу годину када сте отишли на школовање?  

Сада имам много јаснију слику. Боравећи у мултинационалној средини, поред редовних садржаја на академији, имао сам прилику да разменим искуство и са припадницима оружаних снага САД и са колегама из 33 земље, са свих континената. Теорију треба повезати са праксом, уз велику подршку командовања. Иначе, то је највиши ниво школовања за подофицире који су одабрани и биће постављени на најодговорније дужности. Академија има дугу традицију, налази се у Форт Блису, близу Ел Паса, на југу Тексаса, на граници са Мексиком. Похађао сам 57. класу, са 644 колега из разних крајева света.  

Колико траје школовање и шта се изучава?  

Траје девет, односно 11 месеци, са припремним курсом. Постоје четири дела, дивизије како они кажу, где се изучавају војне операције, лидершип (вођство), управљање ресурсима и правило писања о војсци, историја, комуникације... Настојали су да нађу сличност са генералштабним усавршавањем официра. Академија је прави мали град са 27.000 људи, саобраћајем који се беспрекорно одвија у четири траке, центрима за куповину, биоскопима, базенима, центрима за одмор и рекреацију... У плану је проширење центра за још 24.000 људи. Постоји могућност смештаја у оквиру базе, или у граду, по избору. Боравио сам у Ел Пасу са породицом. Ћерке су похађале школу па сам се определио за стан који је нам је више одговарао. Брзо смо се снашли у средини где је све изузетно добро организовано, а као странце дочекали су нас уз искрену добродошлицу.  

Шта ћете прво препоручити начелнику Генералштаба као најодговорнијем човеку за подофицире и војнике?

Прво, да се изведе организацијско-формацијска надоградња, операционализација функционалних надлежности и подршка командовању. Затим, развој обуке инструктора, који ће обучавати прве и главне подофицире. То ће бити тежиште у наредном периоду, јер ће се обучавати по новом систему. Што се тиче организацијско-формацијске доградње, мислио сам, пре свега, на попуну места првих подофицира и њиховом раду у штабовима, командама.  

Који су недостаци Ваших колега које ћете настојати да уклоните?  

То можда јесте кључно питање. Треба подржати одлучност да функционишемо као подофицирски кор, да будемо ослонац у оспособљавању снага за наменске мисије и да својим знањем и искуством будемо поуздана спона у систему командовања. Дакле, није довољно само бити послушан, већ подофицир треба да буде предузимљив, поуздан и прилагодљив (новом систему опремања, техни~ким променама, организационој структури...). Он може и те како да испољи креативност. Командир је тај који има визију, а подофицир је, са војницима, спроводи у дело.  

Ако изузмемо примања, у чему су сличности, а где разлике између наших и америчких подофицира?  

Уколико изузмемо примања и животни стандард уопште, разлика је у томе што је код њих нови систем увелико заживео, а код нас је још у повоју. Што се тиче поређења индивидуалних квалитета, нема битних разлика. Додуше, они нам одају пуно признање када је реч о нивоу наше стручности, обучености, образовања, ратног искуства. Уопште не заобилазе ту тему, напротив. Листом истичу да је наше држање током 1999. године, што се Војске тиче, било на високом нивоу. Морам да нагласим да они воде изузетну бригу о људима, породицама, школовању деце, условима живота, здравственом збрињавању... Војник је лишен свих тих проблема и може мирно да се посвети професији.  

Успостављајући подофицирски кор посебно су важне две релације официр – подофицир и подофицир – војник. Чему ћете тежити?

То су неодвојиве целине које не могу да функционишу једна без друге. Између њих мора да постоји равнотежа, тим пре што је нови систем тек на почетку. Ако се акценат стави на први, а запостави други однос, биће отежано обликовање система. Истакао бих и значај односа официр – војник, како се не би схватило да подофицири праве баријеру између њих. Напротив, они изграђују међусобно поверење. Ми треба да разумемо идеје команданата и командира и да их пренесемо војницима, како бисмо их заједно преточили у дело. Упоредио бих тај процес са пословањем успешне цивилне фирме. Менаxер има идеју, коју надзорници прослеђују радницима. Надзорник се брине о квалитету рада и живота људи, мерама заштите на раду, исправности опреме... За то време менаxер има времена да осмисли наредне пословне потезе... Ми подофицири реализујемо дневне обавезе.

Шта је неопходно променити у свести подофицира да би се тај циљ остварио?  

Неопходни су изразит осећај припадности јединици, тимски рад и смисао за праћење основне идеје команданта. Подофицир мора да тежи сталном усавршавању, напредовању у служби, јер ће му, у погледу предвидљивости, каријера бити много сличнија официрској. Наравно, Уз лични пример, наравно, и сталну бригу о људима.    

Нашој војсци неопходан је одрживи модел школовања подофицира. На основу Вашег искуства и знања које сте стекли, шта је право решење?  

 Подофициру треба омогућити непрекидно усавршавање по моделу официра. То се може постићи на начин који сам видео, формирањем подофицирске академије, где би се, осим обуке кандидата за подофицире, у оквиру основног и лидерског курса, усавршавали подофицири током каријере. Ту мислим и на више курсеве, на пример – за прве и главне подофицире. Све то треба да буде у складу с потребама Војске Србије. Имао бих поруку за своје колеге. Постоји стереотип да подофицири најтеже прихватају новине. Они су стручњаци у једној области и нерадо прихватају нешто друго. Треба да схвате потребу времена и прихвате нову стварност. Имаће у томе пуну подршку командовања. Једни без других не можемо. Доктрина не може да се мења сваке године или преко ноћи, али зато ми можемо да се прилагодимо новинама много брже него што мислимо.  

Средња војна школа дала је врло добар кадар. Озбиљну ману представљала је немогућност даљег усавршавања. Јер када неко дуго ради на једном послу, с временом заборавља шта је све научио. Потом смо имали деветомесечно школовање које није дало очекиване резултате, јер, опет, није постојала могућност усавршавања. Према новом систему, можемо да бирамо будуће подофицире, препознајемо ко има лидерске одлике, стручне, психофизичке квалитете. Те људе треба да усавршавамо и међу њима стварамо будуће подофицире, а систем ће се потпуно заокружити онога часа када садашњи војник буде постављен на моју дужност.  

Имајући у виду ток каријере, да ли сте задовољни и како себе видите у времену будућем?  

Задовољан сам, а потврду успеха налазим и у чињеници што сам постављен на ову дужност. Завршио сам 40. класу средње војне школе, смер оклопно-механизоване јединице. Био сам припадник извиђачке чете 43. механизоване бригаде у Урошевцу. Налазио сам се у Врању 1999. године. Надаље у војној полицији специјалне јединице „Кобре”, командир противтерористичког одељења, одељења инструктора, командир тима за обезбеђење... Два пута сам ванредно унапређен.   На школовању у САД постигао сам успех који је оцењен са 98.22 бода од сто могућих и сврстао се међу првих 20 одсто у својој класи.   Ослањајући се на стечено знање и искуство, настојаћу да пружим максимум на новој дужности, спреман да одговорим свим задацима који ми буду додељени.  

 магазин ,,Одбрана’’ у броју 92 од 15. јула 2009. године. 

УТИСЦИ

Током боравка у САД имали сте прилику да обиђете многе знаменитости, сретнете занимљиве личности. Какве утиске носите?  

Заиста је тешко све побројати. Утисци су неописиви. Имао сам част да похађам елитну академију и погодност да све време будем са породицом. Ћерке Анђела (11) и Невена (8) похађале су пети, односно други разред, а супруга Сузана нам је била драгоцена подршка. У оквиру организованих посета, обишли смо амерички Сенат, Пентагон, Северну, Јужну и Европску команду, Команду за Ирак и Пакистан. Сазнали смо како раде њихови судови, како је постављен правни систем. Разговарали смо са високим војним старешинама, генералима, главним подофицирима поменутих команди. За мене је био посебно инспиративан обилазак ваздухопловне базе у Колорадо Спрингсу, где сам срео и наше студенте. Посебно сам био поносан на кадета Бојана Удовичића, за кога старешине кажу да је један од водећих по свим критеријумима.  

 Прокрстарио сам Тексасом. Огромна држава, 27 пута већа од Србије, са „свега” 27 милиона становника. Велики део прогутала је пустиња. Издвајам и обилазак импозантног стрелишта Вајт Сендс, дужине 200 и ширине 120 километара. Тамо се непрекидно изводе гађања, опитују најсавременији системи, оруђа и оружје. На једном делу сачувана је кућица која чува успомене на пробу прве атомске бомбе.

Имао сам прилику, као и остале колеге, да им у оквиру програма представљања својих земаља, говорим о Србији. Свако је имао на располагању само 20 минута. Причао сам о нашој историји, традицији, државном систему, водећим личностима, војсци, природним лепотама...

Свако од нас потрудио се да прикаже и кулинарске специјалитете своје земље. Признање које сам добио припадају супрузи Сузани, која је за ту прилику припремила домаћу питу, сарму, ћевапчиће...  

 
Email