Интервјуи
13.02.2008

ИНТЕРВЈУ ГЕНЕРАЛА ЗДРАВКА ПОНОША БЛИЦУ


У овом моменту не постоји угрожавање безбедности војног карактера, које би захтевало додатно ангажовање војске. У случају политички неповољног расплета и евентуалног проглашења независности Косова, то није ствар која се решава ангажовањем војске. Увођење ванредног стања је само хипотеза. По аутоматизму, ванредно стање не значи аутоматско ангажовање војске и не предвиђа спектакуларно деловање војске. Линија командовања остаје иста. Војска функционише и сада и у ванредном стању тако што Генералштаб предлаже мере председнику Србије, председник их прихвата и издаје наређења, каже генерал Здравко Понош, начелник Генералштаба Војске Србије у интервјуу за „Блиц“.

Ипак, реч је о одузимање територије?
- У овом случају, ради се о политичком декрету, а не војном угрожавању. Ниједан озбиљан политичар у Србији не сматра да доношење нелегитимног декрета може да се спречи или реши војном реакцијом. Ради се о правном насиљу а не оружаном нападу. И то се не решава употребом војске.

Америчке обавештајне агенције у извештају Сенату процењују могућност сукоба и преливања ван Косова након независности и да је могуће да ће они изазвати интервенцију НАТО?
- Ако неко има такве процене, а уједно и моћ да спречи такав развој догађаја, разумно је очекивати да предузме мере да то и учини. НАТО има развучено ангажовање ван Балкана, не очекује се да му треба додатна компликација и додатно ангажовање на Косову и Метохији. ВС не провоцира њихово додатно ангажовање, ако то неко чини, нека се НАТО и Кфор додатно ангажују против њега.

Са војног стратешког гледиша, да ли слање мисије ЕУ на Косово додатно угрожава безбедност?
- Слање мисије ЕУ није правно утемељено, али то није супституција за Кфор већ изгледа за Унмик, на дуже стазе. Не говори се о преузимању војне надлежности, већ области правосуђа, полиције и царине. Мислим да никоме није интерес да се провоцира насиље.

Постоји ли опасност да се Војска Србије увуче у сукобе или да се провоцира њена реакција?
- Озбиљне војске не бивају увучене у сукоб. Оне имају озбиљан ланац командовања. Војска не одлучује шта треба да ради, него како треба да уради оно што јој се нареди.

Хоће ли бити мобилизације услед проглашења независности Косова?
- Војска није добила такво наређење.

Каква је ситуација на југу Србије и каква је спремност ВС?
- Стање на југу Србије прилично је мирно. Постоје групе, то екстремно крило такозваног Албанског националног корпуса. Кфор и ми пажљиво их пратимо. Знамо да се окупљају, да имају контакте, какве су им организацијске форме и са којим наоружањем могу да располажу. Бројно стање им је флуидно. Ти људи нису нон-стоп под оружјем. Не искључујем могућност да се активирају, али за такав сценарио имамо одговарајуће мере које подразумевају селективну и примерену употребу силе у циљу елиминисања таквих група. То значи да се не иде на мрава тенком. Дејствује се примереном војном тактиком, не тенковима, већ специјалним снагама. Фронтални напад на тако мале групе, а који би подразумевао угрожавање безбедности локалног становништва није смислен. Не можете тенком на тројицу бандита, то би била непримерена сила.

Колико су спремне специјалне снаге да брзо и адекватно реагују у случају деловања на југу Србије?
- Препоручујем онима који су са друге стране да то не тестирају.

У случају да неко од политичара у Србији рачуна на то да би рат могао да реши наше проблеме на Косову, какве су ваше поруке?
- Ниједан релевантан политичар у Србији не заступа став да се ратом то питање треба решавати. Исто тако, није примерено да ја политичарима поручујем преко медија било шта. Примам плату да о тим питањима саветујем председника Републике Србије.

Какве су наше шансе у рату против НАТО уколико би наша војска прешла границе Косова и војно реаговала?
- Разговор на ту тему није озбиљан. Наш однос са Кфором је партнерски, уколико је Кфор у мандату који су му дале Уједињене нације, као што је сада случај.

Да ли је војна неутралност добра за Војску Србије и Србију?
- Није моје да се изјашњавам на ту тему. Скупштина се определила. Када сте војно неутрални, као што је Србија сада, немате савезника. Војно савезништво и неутралност искључују једно друго. Нацртом стратегијског прегледа одбране, који је сачињен у време политичког опредељења за евроатлантске интеграције, било је планирано даље смањење војске до 2010. године и тада се говорило о броју од 21.000 људи. То се више не спомиње јер је Скупштина усвојила декларацију о војној неутралности. Када је донета декларација, став Генералштаба је да до даљег треба задржати постојеће бројно стање. Војна наутралност кошта. Јер, о бројности осим економских могућности, одлучује и питање да ли се спремате да се супротставите претњама сами или имате савезника. Неутралност подразумева да сте без војних савезника.

То значи истовремено и заустављање евроатланских интеграција?
- Термин евроатлантских интеграција се више не помиње на политичком нивоу. Користимо део механизама које нам нуди чланство у програму „Партнерство за мир“. Нажалост, у овој ситуацији, то није много више но што смо користили пре учлањења.

Да ли декларација о војној неутралности одређује и чије наоружање ће ВС користити?
- Свакако не. У овом моменту, НАТО стандард је највиши професионални војни квалитет. Логично би било да пратимо тај квалитет. По питању наоружања то не искључује могућност набавке оружја од Руса или ма кога другог. Постоје области где је руска војна индустрија моћна и респектабилна и ми у Војсци Србије имамо распрострањену руску војну технику. То нема везе са идеологијим, политиком, већ квалитетом и стандардом. Многе НАТО чланице и даље купују оружје код Руса и не постоји та врста условљавања, ако постоје притисци, они свугде у свету долазе, пре свега, из домена финансијко-комерцијалних лобија.

Да ли је наше учешће у „Партнерству за мир“ блокирано?
- Између осталог, још није отворена канцеларија у Бриселу, то је политичка одлука о којој не одлучује војска, већ Влада. Није потписан ни споразум о размени поверљивих информација у оквиру ПЗМ. О томе одлучује Влада, такође. Зашто споразум није потписан, немам објашњење. То је питање за Владу. Могу само да констатујем да, зато што није потписан тај споразум, нисмо у могућности да користимо све оно што ПЗМ нуди свим чланицама. Једино ми, као чланица ПЗМ, стога немамо приступ неким курсевима, фондовима, вежбама... Злонамерно тумачење би било да тим спразумом треба да отворимо неке наше војне тајне. То није истина. Споразумом се само обавезујемо да ћемо информацијама које имамо приступом у ПЗМ располагати у складу са кодексом који се подразумева у Бриселу.

Какве је инструкције ВС добила од политичког руководства? У ком правцу настављате реформе и који су приоритети?
- Војска није институција која може дневно да мења ритам, нити има потребе за тим. Питање војних стандарда је професионални контекст и нема везе са политичким опредељењем, што подразумевају евроатлантске интеграције. Имамо подршку и сагласност председника Србије да следимо НАТО стандарде и то нема везе са политичким опредељењем.

„Америчко дете“
Када су вас током усавршавања у Лондону упитали представници НАТО која су вам то све одликовања, одговорили сте, за једно од њих, да је добијено за учешће у рату против НАТО. Које је то одликовање и за шта конкретно сте га добили?
- То одликовање добио сам крајем рата против НАТО, 1999. године, за рад у јединицама електронског ометања и извиђања. Поносан сам на то како су наше јединице одрадиле тај посао. После рата, био сам на школовању у Краљевском колеџу у Енглеској, старом 80 година. Тамо сам био као неко ко по први пут у историји колеџа има искуство ратовања против НАТО. У односу војника који се срећу после ратовања у војничком кодексу емоција не постоје, већ међусобно уважавање, ако су се придржавали међународног ратног права. То је тако у војскама, али је свакако тешко то прихватити онима који су у рату изгубили своје најмилије. Говорим искључиво о војничком резону.

„Нисмо спремни лакше да гинемо од других јер имамо више деце“
Нисмо спремни лакше да гинемо јер имамо више деце Прошла су времена када се у Србији сматрало да ћемо добити ратове зато што смо спремни да лакше гинемо него неко други, јер имамо више деце него неко други. Тако се не иде у рат. Уосталом, није патриотизам спемност да се лакше погине, него да се разумно победи. А разумно побеђивање, подразумева да имате с чим да ратујете, добру опрему, војску примерену новим изазовима, а не ратовима од пре 50 година. Али, то кошта. Не можете да пљујете своју војску, омаловажавате, не опремате, а онда вичете - ми бисмо у рат, али немамо с чим. Најозбиљнији политичари у Србији, међутим, у последње време имају прилично кохерентан наступ по том питању, па и оба кандидата на последњим председничким изборима сложила су се да нам је потребна мања, добро опремљена војска, способна да изврши свој задатак, а не огромна војска која је, у ствари, социјални терет, много кошта а није у стању да изврши задатак.

 

Email