Интервјуи
18.02.2011

Интервју ге­не­рал-потпуковника Алек­сан­дра Жив­ко­вића „Одбрани“


РЕЗУЛТАТ ИМАШ ИЛИ НЕМАШ

Да ли је ме­ра чо­ве­ко­вог успе­ха ре­зул­тат ко­ји је по­сти­гао или пут ко­јим је до тог до­стиг­ну­ћа про­шао? Они ко­ји­ма су по­вољ­не жи­вот­не окол­но­сти скра­ти­ле и олак­ша­ле пут, сва­ка­ко ће ре­ћи да раз­ли­ке не­ма. Ме­ђу­тим, ка­да се од ра­не мла­до­сти чо­век лич­но и про­фе­си­о­нал­но усме­ри пу­тем ко­ји има и лак­ше ал­тер­на­ти­ве, по­сле из­ве­сног вре­ме­на уви­ди да се по­стиг­ну­то у про­фе­си­ји и жи­во­ту не ме­ри бли­зи­ном ци­ља, не­го бро­јем ко­ра­ка ко­ји се пре­ла­зе уз­диг­ну­те гла­ве, без за­ста­ја­ња и пре­чи­ца.

Ка­да упо­зна­те ге­не­рал-потпуковника Алек­сан­дра Жив­ко­ви­ћа, ко­ман­дан­та Ко­ман­де за обу­ку, ви­ди­те вој­ни­ка чи­ји је по­глед упрт увек пра­во. Реч је о чо­ве­ку чи­ја Ко­ман­да и љу­ди у њој од мо­ма­ка и де­во­ја­ка жељ­них до­ка­зи­ва­ња у уни­фор­ми про­из­во­ди вој­ни­ке и под­о­фи­ци­ре на ко­ји­ма ће по­чи­ва­ти Вој­ска Ср­би­је. У њи­хо­ве ру­ке до­ла­зи кон­гло­ме­рат же­ља, пред­ра­су­да и по­тен­ци­ја­ла, „нео­бра­ђен људ­ски ма­те­ри­јал“ ко­га тре­ба об­ли­ко­ва­ти и да­ти му на­ме­ну.

По­во­дом Да­на Вој­ске Ср­би­је, наш са­го­вор­ник био је упра­во ге­не­рал Жив­ко­вић, чо­век ко­ји при­хва­та са­мо ну­жну ме­ру пу­бли­ци­те­та, ду­го­го­ди­шњи при­пад­ник спе­ци­јал­них је­ди­ни­ца, сми­рен ко­ман­дант чи­ја је оми­ље­на реч „мо­гу“, вој­ник ко­ји пред ода­бра­ном пу­бли­ком по­не­кад на „Гу­е­ри­ни“ хар­мо­ни­ци за­сви­ра „Сви­лен ко­нац“ или „Ар­ген­тин­ски тан­го“, чо­век ко­ји твр­ди да „про­сек“ ни­је лук­суз ко­ји срп­ски вој­ник се­би мо­же да до­зво­ли.

Го­спо­ди­не ге­не­ра­ле, да ли мо­же­те по­ву­ћи па­ра­ле­лу из­ме­ђу уло­ге ко­ју је Ко­ман­да за обу­ку има­ла по­сле фор­ми­ра­ња и да­нас?

Уло­гу Ко­ман­де за обу­ку мо­же­мо са­гле­да­ти кроз два пе­ри­о­да. Од фор­ми­ра­ња, 23. апри­ла 2007. па до кра­ја 2008. го­ди­не Ко­ман­ди су прет­пот­чи­ње­ни сви цен­три за обу­ку и ус­по­ста­вљен је си­стем ин­ди­ви­ду­ал­не обу­ке, те­жи­шно за роч­ни са­став. Од по­чет­ка 2009. до да­нас за­о­кру­жи­ли смо си­стем ин­ди­ви­ду­ал­не обу­ке, успе­шно об­у­ча­ва­мо кан­ди­да­те за про­фе­си­о­нал­не вој­ни­ке по но­вом мо­де­лу, об­у­ча­ва­мо и уса­вр­ша­ва­мо под­о­фи­ци­ре иза­бра­не из стро­ја нај­бо­љих про­фе­си­о­нал­них вој­ни­ка. По­ка­за­тељ пре­но­ше­ња те­жи­шта с обу­ке вој­ни­ка на ре­дов­ном слу­же­њу вој­ног ро­ка на обу­ку и уса­вр­ша­ва­ње про­фе­си­о­на­ла­ца би­ла би ста­ти­сти­ка о бро­ју раз­ли­чи­тих кур­се­ва и уса­вр­ша­ва­ња. Ре­ци­мо 2007. ре­а­ли­зо­ва­ли смо 21 курс на ко­ји­ма је оспо­со­бље­но 637 ли­ца, 2008. је 2.615 ста­ре­ши­на и вој­ни­ка за­вр­ши­ло 153 раз­ли­чи­та об­ли­ка уса­вр­ша­ва­ња, на­ред­не го­ди­не смо на 211 кур­се­ва об­у­чи­ли 3.997 ли­ца, а 2010. је на 197 кур­се­ва 5.295 при­пад­ни­ка Вој­ске Ср­би­је по­ста­ло струч­ни­је и спо­соб­ни­је за фор­ма­циј­ске ду­жно­сти.

Ва­ша ко­ман­да оба­ви­ла је и оба­вља ве­ли­ки по­сао у про­це­су про­фе­си­о­на­ли­за­ци­је Вој­ске Ср­би­је.

У том про­це­су, опет, мо­же­мо пре­по­зна­ти дво­ја­ку уло­гу Ко­ман­де за обу­ку. С јед­не стра­не ста­ја­ла је по­тре­ба за обу­ком и оспо­со­бља­ва­њем ка­дра за по­тре­бе ко­ман­ди и је­ди­ни­ца Вој­ске, а с дру­ге по­тре­ба да се са­ма Ко­ман­да са сво­јим пот­чи­ње­ним са­ста­ви­ма про­фе­си­о­на­ли­зу­је у зах­те­ва­ним ро­ко­ви­ма и по де­фи­ни­са­ним стан­дар­ди­ма. Исти­на, тај про­цес по­чео је на вре­ме, јер смо већ 2008. по­че­ли обу­ку кан­ди­да­та за про­фе­си­о­нал­не вој­ни­ке. Оно што не тре­ба за­бо­ра­ви­ти је­сте да су ус­по­ста­вље­ни оба­ве­зу­ју­ћи кри­те­ри­ју­ми за про­ве­ру об­у­че­но­сти кан­ди­да­та за про­фе­си­о­нал­не вој­ни­ке. Тач­но се зна шта, ка­ко и ко­ли­ко кан­ди­дат мо­ра да по­ка­же ако же­ли да на­ста­ви обу­ку у Вој­сци Ср­би­је и стек­не ста­тус про­фе­си­о­нал­ног вој­ни­ка. Ле­стви­ца кри­те­ри­ју­ма за вој­ни­ке на слу­же­њу вој­ног ро­ка би­ла је по­ста­вље­на не­што ви­ше из­над оце­не „3“, а за кан­ди­да­те за про­фе­си­о­нал­не вој­ни­ке за оце­ну „4“.

Да­кле, за Вас „до­бро“ ни­је до­бро?

До­бро и вр­ло до­бро ни­је до­вољ­но за про­фе­си­о­нал­ног вој­ни­ка у 21. ве­ку! Ми, јед­но­став­но, не­ма­мо пра­во да бу­де­мо про­сеч­ни јер за­да­ци из би­ло ко­је од три де­фи­ни­са­не ми­си­је Вој­ске Ср­би­је ни­су про­сеч­ни и не мо­гу их из­вр­ши­ти про­сеч­ни љу­ди. Оце­на „три“ на га­ђа­њу је­сте по­зи­тив­на оце­на! Али, омо­гу­ћа­ва ли тај ни­во об­у­че­но­сти си­гур­но из­вр­ше­ње за­дат­ка? Да ли је си­ту­а­ци­ја по­пла­ве, зе­мљо­тре­са, ми­ров­не опе­ра­ци­је хи­ља­да­ма ки­ло­ме­та­ра да­ле­ко про­сеч­на? На­рав­но да ни­је. То су ван­ред­не, зах­тев­не и опа­сне си­ту­а­ци­је и при­пад­ник на­ше вој­ске ни се­бе ни дру­ге не сме из­ла­га­ти ри­зи­ку соп­стве­ном про­сеч­но­шћу.

Шта је, пре­ма Ва­шим ме­ри­ли­ма, об­у­чен про­фе­си­о­нал­ни вој­ник Вој­ске Ср­би­је?

По­сто­је де­фи­ни­са­ни стан­дар­ди об­у­че­но­сти и оспо­со­бље­но­сти вој­ни­ка, под­о­фи­ци­ра и офи­ци­ра. Као што сам већ ре­као, ни­сам за­до­во­љан тим стан­дар­ди­ма и њих ће­мо ме­ња­ти! Али, јед­но мо­ра­мо зна­ти – об­у­чен вој­ник, под­о­фи­цир, офи­цир је­сте онај ко­ји пре­ма сво­јим пси­хо­фи­зич­ким, обра­зов­ним, рад­ним, мо­рал­ним и оста­лим ка­рак­те­ри­сти­ка­ма по­сти­же мак­си­мум. Про­фе­си­о­нал­ни вој­ник мо­ра, да­кле, да ис­пу­ни стан­дар­де, али што је још ва­жни­је – увек мо­ра да пру­жа нај­бо­ље од се­бе!

С об­зи­ром на то да сте ве­ћи део ка­ри­је­ре про­ве­ли у спе­ци­јал­ним је­ди­ни­ца­ма, да ли има­те ди­ле­му да ли су по­не­кад Ва­ши зах­те­ви и кри­те­ри­ју­ми пре­о­штри за љу­де ко­ји­ма ко­ман­ду­је­те?

То­ком две го­ди­не на овој ду­жно­сти, с мо­јим са­рад­ни­ци­ма раз­ја­снио сам све не­до­у­ми­це. Ува­жа­вам ко­ле­ге, при­пад­ни­ке свих ро­до­ва и слу­жби и раз­у­мем да не мо­гу сви би­ти у рав­ни при­пад­ни­ка спе­ци­јал­них је­ди­ни­ца. Уоста­лом, по­сто­је раз­ли­чи­ти стан­дар­ди за из­вр­ша­ва­ње по­је­ди­них за­да­та­ка и за оба­вља­ње од­ре­ђе­них ду­жно­сти. Али, ап­со­лут­но сви мо­гу да при­ме­не је­дан од прин­ци­па – увек тре­ба те­жи­ти да бу­деш бо­љи, да би био нај­бо­љи! Јер са­мо нај­бо­ље из­вр­шен за­да­так је пот­пу­но из­вр­шен за­да­так!

У цен­три­ма за обу­ку у за­јед­нич­ком стро­ју су и же­не и му­шкар­ци. Па­жња јав­но­сти би­ла је упр­та у ту „исто­риј­ску“ пре­крет­ни­цу.

Па­жња јав­но­сти ни­је ути­ца­ла на зах­те­ве ко­је смо по­ста­ви­ли пред кан­ди­да­те оба по­ла. Укљу­чи­ва­ње же­на у про­фе­си­о­нал­ну слу­жбу у Вој­сци те­че без про­бле­ма. До са­да смо об­у­чи­ли укуп­но 795 кан­ди­дат­ки­ња. Тре­нут­но, у Пр­вом цен­тру за обу­ку има­мо 64 же­не ко­је ће, уко­ли­ко ис­пу­не кри­те­ри­ју­ме, на­ста­ви­ти рад у је­ди­ни­ца­ма Вој­ске Ср­би­је. Уз то, де­сет про­фе­си­о­нал­них вој­ни­ка же­на до са­да је за­вр­ши­ло ли­дер­ски курс ко­ји је пред­у­слов за упу­ћи­ва­ње на основ­ни курс за под­о­фи­ци­ре, а њих шест не­дав­но је успе­шно окон­ча­ло Основ­ни курс за под­о­фи­ци­ре и сту­пи­ло на пр­ве ста­ре­шин­ске ду­жно­сти.

Чи­ње­ни­ца да је од ја­ну­а­ра пре­ста­ла оба­ве­за слу­же­ња вој­ног ро­ка на­мет­ну­ла је по­тре­бу да ме­ња­те ор­га­ни­за­циј­ску струк­ту­ру Ко­ман­де и пот­чи­ње­них је­ди­ни­ца. Ко­је су но­ви­не?

Има­ју­ћи у ви­ду од­лу­ку о об­у­ста­ви оба­ве­зног слу­же­ња вој­ног ро­ка на­ста­ла је по­тре­ба да сма­њи­мо број цен­та­ра за основ­ну обу­ку. То­ком про­шле го­ди­не цен­тре у Пан­че­ву и Кру­шев­цу пре­фор­ми­ра­ли смо у ко­ман­де за раз­вој те­ри­то­ри­јал­них бри­га­да. У њи­хо­вој над­ле­жно­сти је ис­кљу­чи­во обу­ка и при­пре­ма ли­ца из ре­зер­вног са­ста­ва за фор­ми­ра­ње рат­них је­ди­ни­ца и оба­вља­ње гар­ни­зон­ских по­сло­ва. По­ред то­га у не­ким цен­три­ма за основ­ну обу­ку сма­њи­ли смо број че­та за обу­ку у скла­ду с ре­ал­ним по­тре­ба­ма за обу­ком вој­ни­ка на до­бро­вољ­ном слу­же­њу. Но­ви мо­дел обу­ке под­о­фи­ци­ра усло­вио је фор­ми­ра­ње по­себ­ног цен­тра за обу­ку и пре­и­спи­ти­ва­ње ка­па­ци­те­та до­са­да­шњих цен­та­ра за спе­ци­ја­ли­стич­ку обу­ку, рас­фор­ми­ра­ње од­ре­ђе­них је­ди­ни­ца, њи­хо­ву ра­ци­о­на­ли­за­ци­ју... На­ме­ра­ва­мо и да­ље да се при­ла­го­ђа­ва­мо од­лу­ка­ма ко­је до­но­си врх си­сте­ма од­бра­не у обла­сти обу­ке оних ко­ји се опре­де­ле за до­бро­вољ­но слу­же­ње вој­ног ро­ка, та­ко да ће­мо то­ком го­ди­не да пре­фор­ми­ра­мо још два цен­тра за основ­ну обу­ку у ко­ман­де за раз­вој те­ри­то­ри­јал­них бри­га­да.

Да ли сте за­до­вољ­ни ма­те­ри­јал­ним ре­сур­си­ма за обу­ку?

У про­те­клом пе­ри­о­ду има­ли смо до­вољ­но му­ни­ци­је, го­ри­ва и ве­жбов­них сред­ста­ва та­ко да про­цес обу­ке ни­је пре­ки­дан ни­ти је би­ло им­про­ви­за­ци­ја. Али, не мо­гу ре­ћи да сам за­до­во­љан чи­ње­ни­цом да у ду­жем вре­ме­ну ни­су на­ба­вља­на са­вре­ме­на сред­ства за обу­ку по­пут тре­на­же­ра или си­му­ла­то­ра. Огра­ни­че­на сред­ства ко­ји­ма је си­стем од­бра­не рас­по­ла­гао ни­су до­зво­ли­ла та­ква ула­га­ња. Стре­ли­шта и по­ли­го­ни у овом тре­нут­ку за­до­во­ља­ва­ју по­тре­бе за ре­а­ли­за­ци­ју раз­ли­чи­тих ве­жби, али би ула­га­ња у њи­хо­ва про­ши­ре­ња и оса­вре­ме­ња­ва­ње до­бро до­шла. Ка­да је реч о Ин­тер­ви­дов­ском по­ли­го­ну „Па­су­љан­ске ли­ва­де“, из­ра­ђе­на је прет­ход­на сту­ди­ја раз­во­ја и при­пре­ма­ју се до­ку­мен­та за до­но­ше­ње од­лу­ке на осно­ву ко­јих би се по­ли­гон де­фи­ни­сао као про­стор од по­себ­ног зна­ча­ја. По­сле то­га на­ста­ви­ће­мо про­јек­то­ва­ње и ство­ри­ти усло­ве за из­град­њу по­треб­не ин­фра­струк­ту­ре.

Ка­ко ви­ди­те вој­ни­ка, на­ро­чи­то ста­ре­ши­ну из­ван ка­сар­не?

Има­ју­ћи у ви­ду спе­ци­фич­ност вој­ног по­зи­ва и зна­чај ко­ји има у дру­штву пред вој­ни­ка, а на­ро­чи­то про­фе­си­о­нал­ног под­о­фи­ци­ра и офи­ци­ра по­ста­вља се оба­ве­за да и ван рад­ног вре­ме­на, на би­ло ком ме­сту, бу­де ре­пре­зент про­фе­си­је. Реч је о љу­ди­ма ко­ји су иза­бра­ни да се ба­ве тим по­слом, ко­ји­ма је у ру­ке да­та од­го­вор­ност и ми ни­јед­ног тре­нут­ка не сме­мо за­бо­ра­ви­ти ин­сти­ту­ци­ју и др­жа­ву ко­јој слу­жи­мо. На­рав­но, да би­смо то мо­гли да по­стиг­не­мо, по­ред по­ди­за­ња ни­воа зах­те­ва, тре­ба у скла­ду са мо­гућ­но­сти­ма на­ста­ви­ти уна­пре­ђе­ње ста­ту­са оних ко­ји се ба­ве вој­ном про­фе­си­јом, да има­ју сво до­сто­јан­ство жи­во­та и ра­да. Ка­ко они, та­ко и њи­хо­ве по­ро­ди­це. 

Да­нас, ка­да при­ли­ком кон­тро­ла и оби­ла­за­ка срет­не­те мла­де ста­ре­ши­не на обу­ци шта им ка­же­те, ка­ко их са­ве­ту­је­те?

Пр­ва ми­сао ми је увек осе­ћа­ње ко­је сам имао на по­чет­ку ка­ри­је­ре, ка­да сам од ста­ри­јих ста­ре­ши­на учио оно што се ни­је да­ло на­у­чи­ти у шко­ла­ма. Се­тим се ка­ко је на ме­не де­ло­ва­ла по­хва­ла, ка­ко кри­ти­ка, а ка­ко са­вет. На­сто­јим да све што ка­жем ускла­дим пре­ма том осе­ћа­њу. Нај­лак­ше је кри­ти­ко­ва­ти, га­ла­ми­ти, ка­зни­ти. Мно­го ве­ћи ква­ли­тет по­сти­же се ка­да се мла­дом чо­ве­ку омо­гу­ћи да са­гле­да и ис­пра­ви про­пуст. Че­сто по­ме­нем да се чо­век нај­бо­ље осе­ћа ка­да сам се­би ка­же – знам, смем, мо­гу!

По­је­ди­не ста­ре­ши­не се­ћа­ју Вас се као ко­ман­дан­та ба­та­љо­на ко­ји је с под­ло­гом ми­но­ба­ца­ча 82 ми­ли­ме­тра ра­дио зги­бо­ве и слич­не ве­жбе.

У то вре­ме ни­смо има­ли са­вре­ме­на сред­ства за фи­зич­ку обу­ку, па смо ко­ри­сти­ли та­ко­зва­на при­руч­на сред­ства. Ни­је то био мој „епп“ не­го при­ме­ње­но фи­зич­ко ве­жба­ње под оп­те­ре­ће­њем ко­је су сви мо­ра­ли да из­во­де и ту ни­чег чуд­ног не­ма. Сва­ки вој­ник ко­ји ду­жи не­ко на­о­ру­жа­ње или сред­ство мо­ра би­ти спо­со­бан да са њим са­вла­да про­стор и из­вр­ши за­да­так. У ре­ал­но­сти то је раз­ли­ка из­ме­ђу жи­во­та и смр­ти.

 
Алек­сан­дар ПЕ­ТРО­ВИЋ
Сни­мио Го­ран СТАН­КО­ВИЋ

 

Email