Вести | Интервјуи
02.02.2012

Интервју генерал-потпуковника Љубише Диковића за „Време“


О ВОЈСЦИ И ОПТУЖБАМА ЗА РАТОВАЊЕ НА КОСОВУ

Када се слуша Фонд за хуманитарно право, неко неутралан ко не познаје проблематику може да закључи да је војска отишла на Kосово да би палила, пљачкала и убијала све редом. Није тако било. а против сваког за ког се сазнало да је вршио злочине, покренути су законима и прописима утврђени поступци
.

Два су разлога за разговор с генералом Љубишом Диковићем: први – именовање на мјесто начелника Генералштаба Војске Србије и други – оптужбе Фонда за хуманитарно право (ФХП) да нема чисту прошлост када је у питању његово учешће у рату на Косову. Ако је ступање на највишу војну дужност обављено по процедури и без афере, што није увијек била карактеристика оружаних снага, „Досије Љубиша Диковић“ ФХП-а и те како је подигао температуру у јавности. Први интервју генерала Диковића као начелника Генералштаба зато је посвећен стању, развоју, плановима и активностима Војске Србије и одговорима на дио оптужби Фонда за хуманитарно право.

Ви сте први начелник Генералштаба Војске Србије која је у потпуности професионализирана. Каква су досадашња искуства?

Интервју генерал-потпуковника Љубише Диковића за „Време“У протекле две године активно смо радили на пројекту професионализације Војске Србије, што је један од најзначајнијих реформских искорака у систему одбране. Био бих срећан да могу да кажем – Војска је сада професионална и наша је реформа завршена. Међутим, ми ћемо на овом пројекту радити још неколико година, јер он не подразумева само пријем професионалних војника уместо оних који су служили редовни војни рок, већ и модернизацију, опремање новим средствима, нови систем и начин обуке... Успели смо у току прошле године да завршимо пријем професионалних војника. Интересовање је било изузетно велико – стигло је око 23.000 молби за пријем у јединице Војске Србије. Примили смо око шест и по хиљада професионалних војника од којих су – то посебно истичем – четрнаест одсто жене.

Реформски процеси се настављају: примили смо професионалне војнике, обучили их и сада идемо на развој средстава и опремање јединица. Шта смо тиме добили? Прво – јединице смо попунили људима који себе заиста виде у војном позиву и који су испунили услове конкурса; друго – добили смо мотивисане људе за службу у Војсци, који коштају отприлике исто или нешто мало више него војници на одслужењу војног рока, али су и уштеде веће јер када обучимо једног професионалца, ту основну обуку више не понављамо, а даље га обучавамо у складу са задацима које извршава; треће – велике су уштеде и по питању наоружања и војне опреме јер је смањено хабање, мањи је утрошак горива, муниције и других средстава у обуци. Коначно, највећа корист од професионалне Војске је то што добијате мајсторе свог заната, врхунски обучене да рукују борбеним средствима и системима.

То су предности. А мане професионализације?

Постоји могућност да се у једном периоду економског напретка земље смањи број људи заинтересованих за рад у Војсци. Затим – а то је више ствар традиције него стварна опасност – постоји и схватање да би се професионална војска као институција могла одвојити од грађана. Наравно, знамо како да те проблеме превазиђемо; када је реч о овом последњем, оставили смо могућност да сви они који то желе могу добровољно да служе војни рок. Уосталом, и сви професионалци су људи који долазе из народа, тако да професионализација Војске има далеко више предности него слабости.

Какво је стање технике у Војсци Србије?

Није тајна да је највећи део наше технике из осамдесетих година. Првенствено се то односи на системе у ваздухопловству, противваздухопловној одбрани и артиљеријске системе. Приоритет је унапређење оперативних способности Ваздухопловства и противваздухопловне одбране. Ми смо ремонтовали неколико авиона МиГ-29 и продужили им ресурс. Тражимо решења за три битна садржаја: повећање капацитета транспортне авијације и хеликоптера, унапређење противваздухопловних система и опремање вишенаменским борбеним авионом. Што се тиче Копнене војске, приоритет је опремање јединица ангажованих у Копненој зони безбедности и јединица декларисаних за учешће у мултинационалним операцијама. До сада смо Војску успели да снабдемо наоружањем и опремом, по „Моделу опремања војника пешадије М21“, са неколико хиљада пушака калибра 5,56 мм М21 и великим делом заштитне опреме за војнике. Специјалну бригаду – као елитну јединицу – опремили смо најсавременијим средствима, тако да је она сада опремљена и увежбана на нивоу најсавременијих бригада те врсте у свету. У току ове године очекујемо и „хамере“, као донацију Сједињених Америчких Држава. У наредном периоду приоритети ће бити модернизација тенкова М84 и артиљеријског наоружања. Ту је и пројекат развоја оклопних возила точкаша као замене за гусеничаре.

Како се остварује сарадња Војске Србије и КФОР-а?

Простор Косова и Метохије јесте потенцијални извор ризика и угрожавања безбедности Републике Србије. Војска Србије крајње професионално и одговорно извршава задатке у Копненој зони безбедности, што подразумева и пуну сарадњу са снагама КФОР-а. Протеклих година ту смо сарадњу остваривали на свим нивоима: кроз сталне састанке, заједничке патроле и брзо решавање свих спорних питања такозваним врућим линијама. Најбољи показатељ добре сарадње је то што је од 2005, када смо почели са једновременим патролама, до данас остварено више од 2000 таквих патрола. Састанци на највишем нивоу редовно се одржавају; управо ћу почетком месеца имати састанак са командантом КФОР-а. У свим разговорима инсистирамо на непристрасности и деловању у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Војска Србије у Копненој зони безбедности била је и биће фактор стабилности.

Да ли је било посебних захтјева КФОР-а с обзиром на напето стање на сјеверу Косова?

Није било неких посебних захтева када је реч о стању на северу Косова и Метохије. КФОР је тражио од нас да мало појачамо будност и безбедност, односно да не дозволимо да се користе одређени алтернативни правци за кретање према Косову и Метохији; ми смо то успешно контролисали... Пратили смо шта КФОР ради и какве мере предузима.

Какве је Војска имала податке када је ријеч о познатом инциденту на Јарињу?

Ништа посебно што нису и други субјекти имали. У току размене информација с КФОР-ом увек смо инсистирали на томе да се ситуација покуша решити без употребе силе.

Како се развија сарадња Војске Србије са оружаним снагама у региону?

Међународна војна сарадња један је од приоритета Војске Србије за 2012. Имамо веома динамичан план билатералне војне сарадње у ком је регион на првом месту. Ту постоји доста могућности, као и заједничких интереса. Постоје планови за формирање заједничког батаљона са Словачком, Мађарском, Румунијом и Украјином у сливу реке Тисе који би помагао становништву у случају поплава. Са Македонијом изводимо заједничке вежбе и активности на нивоу вода; у току ове године планирамо вежбе на полигону Криволак. Са Румунијом смо имали веома добру сарадњу прошле године и планирамо да у току ове године наставимо да размењујемо искуства у вези са учешћем у мултинационалним операцијама. Подсетио бих да је мој први билатерални сусрет са неким колегом био управо сусрет са начелником Генералштаба оружаних снага Хрватске.

Циљ нам је да се у региону, путем сарадње и међусобног разумевања, сруше баријере за које нема никаквих разлога да постоје. Такође, циљ нам је и да стекнемо што више искустава о учешћу у мултинационалним операцијама, да изводимо заједничку обуку јединица, да пратимо шта и како други раде, на ком степену развоја су њихове оружане снаге, и да у складу с тим и другим факторима и условима обучавамо нашу војску. Јер нико не може сам: морамо да гледамо какви су проблеми других, шта је ту позитивно, а шта негативно. На пример, када смо кренули у професионализацију Војске, разговарали смо са свима о њиховим искуствима.

А војна сарадња изван региона?

Веома је значајно да партиципирамо у програму Партнерство за мир, у оквиру кога смо прихватили четрдесетак циљева. Такође, желимо да повећамо учешће Војске Србије у мировним мисијама Уједињених нација и Европске уније. Недавно сам у Бриселу разговарао са начелником Здруженог генералштаба САД, са начелником Генералштаба Руске Федерације, са председавајућим Војног комитета ЕУ... Циљ тих разговора био је да прецизирамо активности међународне сарадње. Оно чему тежимо јесте да путем међународне војне сарадње јачамо оперативне способности Војске Србије, а то постижемо разменом искустава, усавршавањем и школовањем старешина, заједничком обуком и вежбама.

Са колико припадника Војска Србије учествује у мировним мисијама?

Војска Србије тренутно има 65 припадника у пет мировних мисија. На Кипру је 45 старешина и професионалних војника; обрадовала ме је вест да је база у којој су смештени наши војници понела име Стефана Немање. У Либерији и Обали Слоноваче наши припадници ангажовани су на дужностима војних посматрача. У Либану имамо штабне официре у команди мисије, у којој учествујемо са шпанским контингентом. У Конгу се налази наш санитетски тим за евакуацију болесника ваздушним путем. Очекујем да ове године број ангажованих припадника Војске Србије у мировним мисијама буде већи.

Шта учешће у мировним мисијама значи за Војску Србије?


Интервју генерал-потпуковника Љубише Диковића за „Време“Република Србија опредељена је да као чланица УН и европска земља учествује у мултинационалним операцијама Уједињених нација и операцијама ЕУ за управљање кризама. Учешће у овим операцијама је од вишеструке користи. Доприносимо стабилности и безбедности у зонама ангажовања. Развијамо оперативне способности Војске Србије за извршење свих мисија и задатака. Затим, Србија испуњава своје обавезе проистекле из чланства у Уједињеним нацијама. Учешћем Војске Србије у мировним мисијама Србија постаје део породице земаља које доприносе безбедности, решавању проблема и очувању мира.

Колико је Војска Србије оспособљена за санирање посљедица елементарних катастрофа и непогода?

Један од основних задатака Војске Србије је пружање помоћи становништву у случају угрожавања било које врсте. Војници и старешине наше Војске прискочили су у помоћ грађанима приликом поплава, пожара, земљотреса, отежаног снабдевања водом за пиће... Поставили смо мостове на Ресави, Лиму и Јужној Морави, како бисмо грађанима омогућили нормалан живот и несметано кретање. Ових дана помажемо да се путеви у Србији рашчисте од снега. Присутни смо у Новој Вароши, Босилеграду, Владичином Хану, Бабушници и другим местима. Све то указује на способност Војске Србије да помогне грађанима. Кад је најтеже, Војска прва помаже. Тако ће бити и у будућности, јер се осећамо као народна војска, а и народ нас доживљава као своју.

Шта видите као безбједносне изазове у Србији?

Стање безбедности у Републици Србији и на простору Западног Балкана је стабилно, али постоје могући узроци угрожавања безбедности на простору Косова и Метохије. Главне претње безбедности у Србији су једнострано проглашена независност Косова и Метохије и безбедност грађана на КиМ. Активности екстремистичких група, корупција и организовани криминал чине стање у овој покрајини веома осетљивим са аспекта безбедности.

Војска Србије и друге безбедносне структуре Републике Србије интензивно прате и анализирају стање безбедности и у складу са својим овлашћењима и надлежностима предузимају адекватне мере за спречавање угрожавања безбедности грађана. Ми војници највише волимо да се сва спорна питања решавају политичким средствима и надамо се да ће тако и бити. Ипак, Војска ће наставити да развија своје способности и сигурно је да ће бити спремна и способна да одговори на све безбедносне ризике на овом простору.

Као начелнику Генералштаба, шта ће вам бити приоритет у раду?

У свим областима, реформски процеси трају онолико колико је потребно да се достигну одређени стандарди и циљеви. За Војску Србије приоритет ће бити јачање оперативних способности, првенствено кроз предлагање плана опремања, унапређење организације и обуке, међународну војну сарадњу и управљање људским ресурсима. Улагање у Војску није звецкање оружјем и претња силом; улагање у Војску је улагање у безбедност Републике Србије и њених грађана.

Како коментаришете Извјештај Фонда за хуманитарно право у којем се износе оптужбе за ваше дјеловање у Војсци Југославије средином деведесетих и касније на Косову?

Било је много речи и расправа о писању Фонда за хуманитарно право. Заиста ми је тешко да уместо о Војсци говорим о неким инсинуацијама и произвољностима Фонда за хуманитарно право под оним чувеним називом „Досије Диковић Љубише“. Нема ту истине и ништа ту није случајно. Сигурно је да се све ово ради у одређеном контексту. Али највише од свега брине ме то што се на овај начин и овим иступањем продубљује мржња на просторима бивше Југославије. Други светски рат је завршен 1945, а наши људи почели су да одлазе у Немачку на привремени рад већ средином педесетих година – дакле, десетак година после рата. Од рата на подручју бивше Југославије прошло је и више година, а још увек је неком стало да се проблеми и ране које су остале никад не залече, да оне стално тињају, да стално буду извор нестабилности и да неко на томе профитира.

Низ неистина изнето је у том "Досијеу" Фонда за хуманитарно право. Мислим да је то удар на Војску Србије као институцију која је стала на своје ноге и која је стекла висок ниво поверења грађана, а то, изгледа, некоме није у интересу. То је и удар на функцију начелника Генералштаба, јер ја сам био Љубиша Диковић и 1994. и 2003. и 2008, и ако сам радио то што се тврди да јесам, зашто се то питање није раније покретало.

Каже се да сам 1998. наредио да се неки багер из Белаћевца украде и прода у Рашкој, а те године 37. бригада уопште није била на простору Косова и Метохије; тамо је упућена тек 1999. Наводи се и да су у бригади у Рашкој обучавани неки криминалци, што апсолутно није истина. Каже се и да сам ја постао власник неколико хиљада грла стоке, што је лаж. То се може лако проверити.

Тврди се и то да сам ја 1994. и 1995. на дужности команданта Граничног батаљона у Бајиној Башти учинио некаква лоша дела. Међутим, ја сам предао дужност команданта Граничног батаљона тачно 30. августа 1994, и 1995. уопште нисам био на том простору, у време када ФХП тврди да сам одговоран за неке догађаје.

Потпуни парадокс је кривити мене за погибију команданта батаљона покојног Драгана Митровића и других припадника регуларне војске, који су погинули у својој држави, од терористичке организације, ОВК, а не кривити ОВК која их је убила.

Оно што је важно и што Фонд за хуманитарно право запоставља јесте да је свако сазнање о злочину било процесуирано. Против петнаест људи из 37. бригаде поднете су кривичне пријаве за ратне злочине.

На крају крајева, о томе имате и став суда за ратне злочине...

Чињеница јесте да су на Косову почињени ратни злочини. Шта сте ви као командант бригаде могли да урадите да спријечите пљачку и ратне злочине?

Када тако кажете или када се слуша Фонд за хуманитарно право, неко неутралан ко не познаје проблематику може да закључи да је Војска отишла на Косово да би палила, пљачкала и убијала све редом. Није тако било. Не помиње се ништа хумано што су у рату радили припадници Војске на подручју Косова и Метохије. Не помиње Фонд за хуманитарно право решавање снабдевања електричном енергијом у Глоговцу, у коме је тада било осам хиљада људи; не помиње акције Приштинског корпуса да се спречи глад; не помиње поделу неколико тона брашна, уља и других намирница неопходних за живот становништва. Све је то записано и документовано.

А против сваког за ког се сазнало да је вршио злочине, покренути су законима и прописима утврђени поступци. То је суштина. Наравно, постоје наређења свих команданата на подручју Косова, па нека се види шта ту пише о заштити људи и имовине, спречавању пљачке и нехуманог понашања...

Дакле, све што сте знали, ви сте пријавили?

Апсолутно.

Помиње се у Извјештају Фонда за хуманитарно право да сте располагали са два отуђена возила – лендровером и мерцедесом...


Не да сам располагао, него да сам за себе присвојио, тако наводи Фонд за хуманитарно право. Па где су та возила; да је то истина, мислите ли да не би навели и где су сада? То је неистина.

Наводе и да сам постао власник хиљаде грла крупне и ситне стоке отете од косовских Албанаца. Ето докле неко може ићи с неистинама. Нека им служи на част, ако је имају!

Министар Драган Шутановац је рекао да сте провјерени прије него што сте постали начелник Генералштаба. Какве су то биле провјере?

То су редовне и темељне безбедносне провере које се врше за све људе који се постављају на високе руководеће дужности.


Филип Шварм
Email