Вести
25.12.2008

Генерал Понош на Одбору за одбрану и безбедност Скупштине Србије


Понош је на седници парламентарног Одбора за одбрану и безбедност замолио да се та тема не злоупотребљава у дневнополитичке сврхе.

Он је оценио да безбедност Србије није угрожена и истакао да војска и њен систем функционишу и да "приче о некој побуни немају везе са стварношћу".

"Кључно питање је радимо ли данас оно што треба и да ли радимо довољно добро за безбедност Србије 2015. и 2020. године, а не до краја 2008. и само до краја мандата мог, вашег, било чијег. Ја мислим да је моја обавеза и право да укажем кад мислим да ту нешто није у реду", рекао је Понош.

Обраћање НГШ ВС гппк Здравка Поноша Одбору за одбрану и безбедност Скупштине Србије

Даме и господо, народни посланици, Господине Тодоровићу, желим да вам се захвалим на позиву за присуствo овој седници. Без обзира што по Пословнику није предвиђена могућност да на седнице могу бити позвати представници војске, за шта мислим да је превид, сматрам својом дужношћу да дођем кад сам позван и одговорим на ваша питања.

Две ствари желим да разјасним на самом почетку:
Прво – безбедност земље није угрожена, војска функционише редовно и поштује линију субординације
Друго – приче о некавој побуни немају везе са стварношћу.

Зато хоћу да вас замолим да се ова важна тема не злоупотребљава у дневно-политичке сврхе. Надам се да овом седницом коначно овај Одбор почиње да се бави и војском и то поздрављам. Камо среће да се то десило раније и да се дешавало редовно, како је и ред.

Немам намеру да овде понављам оно што сам саопштио у интервјуу који је био повод за позив на ову седницу. Остајем при томе шта сам рекао и мислим да сам био довољно јасан. Био сам прозван да једно дискретно и протоколарно изражено незадовољство неспремношћу да се проблеми решавају, објасним јавно и ја сам то учинио.

Сада се чини да је важније питање ко је отворио неки проблем, од тога да ли је то истина. Јуче је један посланик, изјавио „да војник не треба да има ставове“. Надам се да је посланик имао у виду легију странаца, њима не треба ни став, ни патриотизам, ни одговорност. Српском војнику то треба, а такав војник треба грађанима Србије. Нису питања која сам ја покренуо део страначке борбе него очувања и јачања одбрамбене моћи земље, а ја за то сносим део одговорности. Део сносите и ви. Боље би било да сте ви поставили питања која сам покренуо уместо мене. Али нисте. Нису оваква питања постављали ни ваши ни моји претходници већ 18 година. Да су овакава питања постављана раније, можда би кроз 90-те наша Војска и држава прошли другачије, можда не би имали случај сателит, панцир и слично. Овако се та питања користе у међустраначким препуцавањима, с времена на време и по правилу када су неке друге теме на дневном реду. Пробајте да се сетите када је овај Одбор анализирао планове набавки за Војску и тражио појашњења или извештај шта је набављено у претходној години. Да ли сте икада поставили питање шта Војска може да уради са тиме што је купљено, а пре тога није могло?

Војска није страначки подмладак у којем несвршени студенти граде политичку каријеру на бази лојалности утицајним функционерима. Војник мора да каже истину и потчињеном и претпостављеном, то је кодекс наше професије. Улепшавање стварности у нашој професији кад тад има катастрофалне последице по нацију. Војници не иду на изборе и не морају да калкулишу када ће рећи истину. Ако вас је истина коју сам изрекао заболела, то је добар знак. Ако је то некоме побркало политичке рачуне, није ми жао. Ја нисам покренуо питање које се тиче мене лично, него питање институције која ми је поверена да је водим неко време. Војнички посао подразумева да се одлуке доносе уз информациони дефицит и официр треба да чини оно што је у његовој моћи да смањи тај дефицит. Ја управо то чиним.

Политика и Војска имају јасно подељене надлежности по питању одбране. Политика (држава) треба да каже ШТА, а Војска КАКО. Наша војска већ годинама чека да политика каже то ШТА и ја то данас поново питам.

Друга ствар на коју указујем је на потребу да се војној струци омогући да компетентно пружи одговор на питање КАКО. (Власник и директор фабрике лекова, чак и ако се којим случајем разумеју у фармацију, не мешају се у формулу справљање аспирина.)

Трећа ствар на коју сам указао је да цивилна контрола војске није света крава и да цивилно одело није мантија безгрешности. Да је тако, ништа у цивилном сектору не би требало контролисати. Државна ревизија финансијког пословања је једноставно демократска тековина цивилизацијског круга којем припадамо.

Четврто - да би ценили успех у било каквом послу треба да постоји план, па се успех мери по степену реализације тог плана. Ако нема плана, онда колико год да смо урадили, имамо 100% учинак.

Коначно - већина официра и подофицира Восјке Србије су људи који су, као и остали грађани Србије, прошли неимаштину и ратове 90-тих, радили за 5 марака. Лепо је да су сада плате боље, било би лепо да се реше и стамбени проблеми, али нисмо ми љиди које ће то после таквих животних искустава увести у славодобитничко расположење. Наши емотивни прагови су померени. Али нису вредносни. Обнављање моралне вертикале војске, после траума 90-тих, би требао да буде државни пројекат. То је превелико и за Генералштаб и за МО и не може брзо.

Мислим да је важно да се коначно позабавимо следећим питањима:
- како се политичка и правна динамика решавања проблема Косова и Метохије одражава на пројекцију наше безбедности

- исплати ли нам се овакво шестомесечно служење војног рока, када већ годинама не обучавамо резерву

- каква је економска и безбедносна рачуница оправданости оваквог цивилног служења војног рока, на губитку је и држава и ти младићи

- можемо ли ми у догледно време уопште да изведемо професионализацију

- како се на то одражава одлука о неутралности

- војну имовина је стицана у 2 века новије српске државности на разне начине: преко пореза, приреза, донација, национализација. Верујем да ће у овом налету приватизације и та имовина променити власника и зато сам апеловао да држава ту имовину треба да употреби за обнављање одбрамбене моћи. То је једнократан ресурс, бар за нашег века и ако се прокоцка, неће бити друге прилике. А не видим ни алтернативу у догледно време.

- није јасно који смо то званични докуменат политике одбране имали пре проглашења неутралности, а који више није на снази и имамо ли неки нови

 

Више пута сам подсећао да је питање одбране питање и одбране и промовисања националних интереса и тражио консензус политичких елита по том питању. Волео бих да ово саслушање пред надлежним Одбором буде део грађења тог консензуса.

Ово није мој лични рат са Драганом Шутановцем. Није Српска војска ни моја, ни његова ни ваша. То је власништво свих грађана Србије, они је финансирају и имају право да знају како функционише, где шаљу своју децу и да ли ће њихова деца за 20 година живети безбедно у Србији или ће тражити безбеднија места за живот, зато што нешто није урађено како треба данас.

То је кључно питање – радимо ли данас довољно добро за безбедност Србије 2015. и 2020. Моје мишљење је да не радимо и сматрам својом обавезом да на то укажем и предложим шта треба да се ради.

У уређеним системима не може много да зависи од тренутних персоналних решења. Ако може, онда систем није нормативно уређен или се та норматива не поштује у пракси. Бојим се да се ми делимично суочавамо са оба проблема, односно могућношћу да се на различите начине тумаче надлежности. Међутим, увек треба да се поштује стари војнички принцип субординације. Ја тај принцип поштујем и поштоваћу до краја и у свакој ситуацији. Војник сам и прихватићу сваку одлуку надлежног државног органа која се тиче моје каријере. Али док сам на челу војске нећу дозволити да принципе једностарешинства и субординације било ко крши.

Моје је било да укажем на проблеме, првенствено у квалитативном смислу и то сам учинио. На надлежним државним и стручним органима је квантификују те проблеме и утврде евентуалну одговорност. Али то је сада прича о прошлости. Све ово имаће смисла ако се коначно окренемо ка будућности.

Предлажем да се хитно донесу недостајућа документа и подзаконска акта која треба да омогуће боље функционисање система одбране и његову реформу. Ре свега мислим на Стратегију националне безбедности, Стратегију одбране Стратегијски преглед одбране. Након тога биће могуће доношење Доктрине војске и функционалних доктрина. То нам треба без обзира ко ће бити начелник Генералштаба, министар одбране и ко седи у овом Одбору. И ти документи треба да имају рок трајања дужи од мандата оних који их предлажу и доносе. Војска се не пројектује сходно данашњим безбедносним изазовима него проценама тих изазова у будућности.

Начелник Генералштаба је нагласио да се не ради о "личном рату" са министром одбране Драганом Шутановцем, пошто "војска није ни његова, ни моја, ни ваша, већ је свих грађана Србије".

"Био сам прозван да једно дискретно и протоколарно изражено незадовољство неспремношћу да се проблеми решавају објасним јавно, и ја сам то учинио", напоменуо је Понош.

Како је нагласио, питања која је покренуо нису део страначке борбе, него очувања и јачања борбене моћи земље, за шта он сноси део одговорности, али део сносе и посланици, јер би боље било да су они постављали питања која је покренуо начелник Генералштаба, али нису.

"Нису оваква питања постављали ни ваши, ни моји претходници у протеклих 18 година. Да су постављана оваква питања раније, можда би кроз деведесете године наша војска и држава прошли другачије, можда не би имали случај сателит, панцир и сличне ствари", указао је Понош.

Он је упозорио да војска није страначки подмладак, "у којем несвршени студенти граде политичку каријеру на бази лојалности утицајним функционерима, него војник мора да каже истину и претпостављеним и потчињеним".

"Војници не иду на изборе и не морају да калкулишу кад ће рећи истину. Ако је вас или неког другог ова истина заболела, то је добар знак, ако је то некоме помрсило политичке рачуне, мени то није жао", истакао је начелник Генералштаба.

Понош је додао да није покренуо питања која се тичу њега лично, него институције која му је поверена да је води на неко време.

Официр мора да смањи "информациони дефицит" у борби, у администрацији, и у сваком процесу, што Понош, како је рекао, управо чини - смањује информациони дефицит да би могао да ради свој посао.

Политика и војска требало би да имају јасно подељене надлежности по питању одбране, упозорио је он, политика и држава требало би да кажу шта да се ради, а војска како, док год у Србији војска већ годинама чека да политика каже шта да се ради.

Понош је нагласио да би, када се ради о питању да ли постоји одбрана земље, волео да му неко каже који је то званичнни документ који је, пошто је парламент донео одлуку о војној неутралности земље, стављен ван снаге, "и покаже му тај нови, који је касније нека државна институција урадила".

Он је оценио и да су његов иступ у медијима, као и седница Одбора за безбедност, повод да се окрене ка будућности, и да зато предлаже да се хитно донесу документа и подзаконска акта која би требало да омогуће боље функционисање система одбране и његову реформу.

Понош је прецизирао да се ради о Стратегији националне безбедности, Стратегији одбране и Стратегијском прегледу одбране, а после тога биће омогућено и доношење доктрине војске и функционалних доктрина.

"То нам треба, без обзира ко ће бити начелник Генералштаба, министар одбране, и ко седи у овом одбору. И та документа требало би да имају рок трајања дужи од мандата оних који их предлажу и оних који их доносе", рекао је Понош.

Понош је истакао да је увек прихватао и прихватиће све одлуке надлежних државних органа о његовој каријери, али да, док је на челу Генералштаба, неће дозволити да нико крши принцип субординације и једностарешинства.

Он је упозорио да, ако у војсци нешто зависи од персоналних решења, онда са тим системом нешто није у реду.

ФоНeТ

Email