Дa уђе у војску одлучили су - гени. Потпуковник Мирјана Миленковић, ћерка официра, одрастала је у кући у којој се војнички позив величао.
- Брат није био заинтересован да крене очевим путем, а неко је "морао" да настави традицију - каже начелник Одсека за међународну војну сарадњу у Кабинету начелника Генералштаба војске Србије, Мирјана Миленковић, прва Српкиња која је ступила на ову важну војну дужност.
Пред државним знамењем, у присусутву родбине и пријатеља, жене професионални војници на служби у Првој бригади Копнене војске су, на свечаности приређеној у новосадском Дому Војске, положиле војничку заклетву.
Након једномесечне обуке у Првом центру за обуку у Сомбору, тронедељне стручно-специјалистичке обуке у матичним јединицама, успешно положеног испита и стицања сертификата, дванаест жена професионалних војника, од стрелца, послужиоца на радарским системима, везисте, возача тенка до оператера ракетног система стрела 10М, диспечера и болничара, засновало је радни однос са Војском Србије.
Већ пет година ради у Гарди, у Батаљону Војне полиције, у јединици у којој су традиционално, најбољи и најспремнији. На селекцију и избор припадника те елитне јeдинице Војске Србије свакако утиче и њихов психолог. Нема никакве сумње да потпоручник Мирјана Сакић има довољно и војничког ауторитета и стручног знања да квалитетно (пр)оцени ко од многобројних кандидата за једну од најпопуларнијих јединица Војске Србије задовољава строге професионалне критеријуме. Јер бити гардиста, к томе још и војни полицајац није нимало једноставно. Поред општег и стручног знања, универзалног познавања борилачких вештина, поседовања довољне (нешто више од просечне) количине адреналина у телу, тражи се и хладна глава, много стрпљења, спремности на изузетне напоре. Потпоручник Мирјана Сакић добро познаје такве људе. И све чешће веома сигурно их препознаје.
Кад се жена определи за рад у Специјалној бригади, па још у падобранској јединици, у њеном елитном делу, падобранској акро групи, онда је јасно да у њеном животу нема места за страх. Позната по скромности, старији водник прве класе, „још мало па заставник“, Радмила Ђурић, падобрански инструктор, ипак, каже да „није без страха“. Тежак посао којим се бави, изазован и ризичан, подразумева осеђање страха. Али оног позитивног, опомињућег, оног који тера на опрезност, који „гуши рутину“.
Већ тринаест година је у војничким чизмама. По завршетку Више школе унутрашњих послова није се пуно двоумила, уместо плаве, полицијске, обукла је маскирну, војничку, униформу и запослила се у Војној полицији. Најпре војник по уговору, па цивилно лице и сада, подофицир, старији водник прве класе, Сања Ивановић ужива у послу којим се бави. И воли га још више него првог дана.
Она беспрекорно гађа у мету и не "маши" центар, било да пуца из пушке или малокалибарског пиштоља. Оружје је њено друго ја и њена велика љубав. Наташа Јовановић већ десет година ради у Војсци, а на такмичењима у стрељаштву осваја само прва места. Данас је ова дама, старији водник по чину, запослена у Гарди Војске Србије, а била је прва жена припадник специјалне јединице - "Кобре".
Кобре су елитна јединица наше војске о којој се најмање зна. Реч је о припадницима најужег видљивог обезбеђења веома важних особа (ВИП). Ништа мање значајну улогу у обезбеђењу ВИП, има део Кобри који ради у сенци, а међу њима је и старији водник Мирјана Јоксимовић (35) једна од неколико припадница лепшег пола ове јединице.
Старешине 246.батаљона АБХО су са чуђењем регистровали податак да је, међу новопримљеним професионалним војницима оба пола, најбоље резултате на гађању постигла разводник Јелена Миличић. Своје војничке квалитете доказала је и током обуке и приликом извођења четних вежби на полигону “Равњак”.
Сигурна је да није погрешила и да је после завршетка средње медицинске школе пронашла свој прави колектив и место у тиму. Веома је захвална људима који су баш њу изабрали за професионалног војника између 160 канидата и зато не штеди себе у пружању санитетске помоћи припадницима треће чете 246.батаљона АБХО приликом извођења обуке, тактичких вежби и свакодневног рада.
Она и њен муж истовремено су почели да раде као професионални војници Војске Србије и на тај начин продужили породичну традицију и обезбедили егзистенцију једноипогодишњој Александри. Малу бебу и обавезе лаборанта у 246.батаљону АБХО није лако ускладити, али уз велико залагање и припомагање свекрве све је могуће довести у ред.
На улицама Ниша пролазници често запазе десетара Јелену Јовановић, како легитимише војнике или врши увиђаје. И од претпостављених, и од свих осталих с којима долази у контакт за свој рад добија само похвале, али како Јелена каже она се само труди да своје задатке извршава у складу са овлашћењима службе, као и остали припадници војне полиције.
Тешко да радно место Горане Дејановић може да буде скученије: од таванице, док седи, дели је неколико центиметара, лево и десно има простор ширине лактова, а испред себе има прозор величине половине кутије цигарета… Горана ради као професионални војник на месту стрелца у борбеном возилу пешадије М-80 у Сремској Митровици.
Њен посао састоји се у следећем: док борбено возило напредује кроз противничку ватру, Горана кроз прорез у оклопу пуца из аутоматске пушке - и уништава живу силу.
Од априла 2008. године ради у крушевачком Центру за усавршавање кадрова АБХО на пословима помоћног лаборанта у радиолошко-хемијској лабараторији, мада се ангажује и у другим активностима њене јединице. Недавно је у приказу вежбовних активности за тим оружаних снага Аустрије имала улогу војника пешадије и успешно обавила све задатке војника-стрелца
Од малих ногу, Снежана је у свом родном Савином Селу надомак Врбаса размишљала о томе да постане војник, али како после завршене основне школе нису постојали услови да упише средње војно образовање у Средњој пољопривредној школи у Футогу стиче звање ветеринарског техничара.
Заволела је ветерину, али ипак љубав према Војсци је превладала, па у 240. самоходном ракетном дивизиону већ три месеца, као најмлађи припадник колектива, успешно “пече” војни занат на захтевном и одговорном формацијском месту другог оператора на уређају за командовање и управљање ватром.
Не боји се промена, изазова и изненађења. Од доласка у Специјалну бригаду, поред интензивне пешадијске обуке, завршила je и падобрански курс, чиме се сврстала у ред елитних војника Војске Србије. Стекла је звање ученика падобранца, а прижељкује да што пре полаже и за звање падобранца. Рођена је у Бихаћу, основну школу и Гимназију завршила у Панчеву, а Правни факултет уписала у Београду.
Десетар по уговору Јелена Николић данас ради у Специјалној бригади у Панчеву. Иза ње је тешка селективна обука, а недавно је завршила и курс за усавршавање професионалних војника на одсеку за телекомуникације. Не мисли да ту стане, жели да се посвети војничкој професији и открије колико у њој може да постигне.
Биљана се стара за то да у 240. самоходном ракетном дивизиону ПВО везе неопходне за командовање ни на тренутак не закажу, или што би везисти рекли не прођу. Као послужилац на радио релејном уређају, дужност веома професионално обавља. Ниједном се до сада током петнаест месеци колико ради у јединици није догодило да везе закажу.
Безбедно лансирање ракете са лансера 240. самоходног ракетног дивизиона ПВО и погађање циља у ваздушном простору не би било замисливо без свакодневног ангажовања Зоре Милић, механичара за радарско-рачунарска средства са двадесетогодишњим искуством и гласом врсног стручњака и професионалца.
Већ пуних двадесет година Маријана предано ради на одржавању и поправци електронских система на радарима и ракетним лансерима. Након завршене Војне школе стручних радника у Рајловцу, у коју се запутила из родне Сенте у Србији, рад је започела у Ваздухопловном заводу “Космос” у Бања Луци. Ратне околности доводе је 1992. године у Нови Сад где се данас у 240. самоходном ракетном дивизиону ПВО налази на месту електроничара за ракетне системе.
Г А Р Д А 
СПЕЦИЈАЛНА БРИГАДА 
ЦЕНТАР ЗА МИРОВНЕ ОПЕРАЦИЈЕ 
ОБЕЛЕЖЈА И ОЗНАКЕ ВС 
ЦИВИЛНО-ВОЈНА САРАДЊА 
САРАДЊА СА ОХАЈОМ 
ИНТЕРЕСАНТНА ЗАНИМАЊА 
ЖЕНЕ У ВОЈСЦИ 
И Н Т Е Р В Ј У И 
