Партнерство за мир

Програм Партнерствo за мир, покренут 1994. године, је програм практичне билатералне сарадње између НАТО-a, у целини, и појединачних држава које у њему учествују.

vezba-u-nemackoj-vojska-srbije.jpg
Основни циљ Партнерства је унапређење реформе, изградња међусобног поверења и увећање способности партнерских држава за очување мира и безбедности на добровољној, флексибилној и транспарентној основи.

Сарадња у оквиру Партнерства за мир спроводи се на оном нивоу и оном брзином коју самостално одређује свака партнерска држава. Партнерствo за мир заснива се на сарадњи и заједничком деловању система одбране суверених држава и нема јасно обавезујући карактер у међународно-правном смислу, већ се искључиво уважавају принципи добровољности и самосталног опредељивања.

Читав развојни пут Партнерства за мир одликују иницијативе и конкретне мере да се оно унапреди и учини оперативнијим. Овај програм послужио је и као модел за неке друге облике партнерске сарадње НАТО-a, као што је, на пример, Истамбулска иницијатива за сарадњу.

У последње време интензивирани су процеси обједињавања свих постојећих програма сарадње и механизми развијени под окриљем Партнерства за мир постају отворени и за остале иницијативе сарадње са партнерима.

Република Србија у Партнерству за мир


Од периода постојања Републике Србије као саставног дела СФРЈ, па до данас, Србија је имала различите облике сарадње са НАТО-ом, од формалног савезништва у оквиру Трећег балканског пакта (1948–1953), до обуке и школовања припадника ЈНА у државама чланицама НАТО-а. Интензитет ове сарадње варирао је у зависности од политичких дешавања у протеклим деценијама.

Конкретан корак у успостављању сарадње у оквиру Партнерства за мир учињен је крајем априла 2002. године, када је влада Савезне Републике Југославије усвојила препоруку Врховног савета одбране о покретању процеса приступања овом програму.

Државна заједница Србија и Црна Гора поднела је, 19. јуна 2003. године, званичан захтев Алијанси за пријем у Партнерство за мир.

Ради припреме државне заједнице за учешће у Партнерству за мир, НАТО је, 30. јуна 2003. године, покренуо посебан програм за Србију и Црну Гору: Прилагођени програм сарадње (енг. Tailored Cooperation Programme, TCP). Прилагођени програм сарадње подразумевао је учешће на курсевима у НАТО школи у Оберамергауу, семинарима и конференцијама, а највећи допринос представљало је учешће припадника Војске Србије, у својству посматрача, на одређеном броју војних вежби Партнерство за мир.

Република Србија позвана је да приступи Партнерству за мир на самиту НАТО-а у Риги 29. новембра 2006. године, заједно са Босном и Херцеговином и Црном Гором. У складу са овим позивом и одлуком Владе Републике Србије, председник Републике Србије Борис Тадић потписао је Оквирни документ 14. децембра 2006. године у Бриселу, чиме је Србија и формално постала учесница Партнерства за мир. Такође, у Презентационом документу о циљевима Републике Србије у Партнерство за мир јасно је истакнуто да ће учешће Србије у ПзМ бити у складу са економским, финансијским, људским, материјалним и осталим могућностима.

Република Србије је, као свака држава-партнер, самостално израдила Презентациони документ и у њему представила политичке циљеве свог учешћа у Партнерству за мир, области сарадње за које је заинтересована ради испуњења тих циљева, као и ресурсе и средства које намерава да стави на располагање за активности овог програма. Овим документом представљен је политичко-војни оквир за обим, интензитет и садржај сарадње са НАТО-ом. То је једини документ који партнерске државе самостално израђују, док су сви остали резултат усаглашавања и договора.

Опредељена за унапређење сарадње и заједничког деловања са државама-чланицама НАТО-а и осталим државама-партнерима на изградњи глобалне, регионалне и националне безбедности, Србија у свом презентационом документу изражава спремност да преузме део одговорности за стабилан и трајан мир у региону, учествује у мировним операцијама са мандатом УН и достигне интероперабилност оружаних снага са снагама држава чланица НАТО-а. Република Србија својим ангажовањем у активностима Заједничке безбедносне и одбрамбене политике и учешћем у Партнерству за мир јача сопствену безбедност и дијалогом и сарадњом доприноси миру и стабилности у региону, јачању добросуседских односа и решавању свих спорних питања мирним путем.

У свом Презентационом документу, Србија је истакла намеру да активно учествује у Партнерству за мир, на основу постојећих садржаја тог програма, као и досадашње сарадње са Алијансом. Такође, Србија истиче спремност учешћа у готово свим успостављеним механизмима Партнерства за мир, укључујући и Индивидуални акциони план партнерства (IPAP), што указује на могућност интензивне сарадње са Алијансом, прилагођене обостраним интересима. Влада Републике Србије је у фебруару 2011. године усвојила Закључке о покретању процедуре за израду IPAP између Републике Србије и НАТО-а.

Презентациони документ Републике Србије, за разлику од осталих презентационих докумената држава у региону, не предвиђа чланство Србије у НАТО-у, чиме се, за сада, искључује учешће Србије и у Акционом плану за чланство (MAP), као механизму Партнерства за мир за свеобухватне припреме у процесу приступања неке државе Алијанси.