ВЕК ПОБЕДНИКА 1918-2018

Службе Војске Србије

Службе су делови Војске Србије који имају специфичну опрему, организацију, обуку и употребу а намењене су за остваривање једног од садржаја обезбеђења и подршке командовању.

sluzbe-vojske-srbije.jpg

Службе Војске Србије се деле на опште и логистичке.

Опште службе су:

Логистичке службе су:

Опште службе


Кадровска служба


Кадровска служба намењена је за управљање људским ресурсима, чиме се обезбеђује и припрема одговарајући број професионалних припадника (по врсти, степену стручне спреме, специјалностима, радном искуству и др.), сходно формацијским потребама, за ефикасно функционисање Војске Србије.

Задаци кадровске службе су: праћење и анализирање попуне кадром; годишње и средњорочно планирање кадровског обезбеђења свим категоријама кадра; регрутовање људства, селекција и пријем, распоређивање и планирање каријере; решавање статусних питања, вредновање и оцењивање ефикасности и способности људства; унапређење кадра; планирање школовања и усавршавања у земљи и иностранству и избор кандидата; вођење персоналне евиденције и израда прописа о персоналној евиденцији и праћење и извештавање по мирнодопској и ратној попуни људством.

Развој и модернизација војске условљавају одређене промене, како у материјалним тако и у људским ресурсима, што захтева да кадровска служба прати промене и предузима мере како би одговорила новим захтевима. Способност кадровске службе за праћењем и прилагођавањем развоја војске, као и предузимањем одговарајућих мера препознатљива је карактеристика управљања људским ресурсима.

Кадровска служба је заступљена у свим јединицама, командама и установама Војске Србије, закључно са нивоом батаљон-дивизион, а организована је у одељења, одсеке, групе и реферате. Свака од ових целина обавља задатке и послове кадровске функције зависно од нивоа командовања и надлежности.

Кадровска служба је једна од најмлађих служби у Војсци Србије, будући да је 2008. године званично дефинисана као општа служба. За Дан кадровске службе установљен је 1. септембар, према дану када почиње такозвана „персонална година“ и до када се спроводе и сумирају најважније активности из ове области.

Кадровско обезбеђење војске постоји скоро од њеног настанка као институције, а засигурно од успостављања модерне војске. Данас је функционисање војних система незамисливо без стручне кадровске службе.
 

Служба телекомуникација и информатичка служба


Служба телекомуникација и информатичка служба намењене су да за потребе Министратсва одбране и Војске Србије, у мирнодопским, ванредним или ратним условима, обезбеде непрекидно телекомуникационо-информатичко обезбеђење и заштиту информација.

Телекомуникационо-информатичко обезбеђење спроводи се ради преноса, размене, електронске обраде и заштите информација, а подржава га одговарајући телекомуникационо-информациони систем.

Задаци службе телекомуникација и информатичке службе су планирање, пренос, размена, електронска обрада и заштита информација за потребе система одбране Републике Србије. Ове задатке служба телекомуникација и информатичка служба Војске Србије реализују у сарадњи са другим имаоцима телекомуникационо-информатичког система (ТкИС).

Служба телекомуникација и информатичка служба Војске Србије су, према подели, две службе, али су у основи јединствена целина која пројектује и изграђује телекомуникационо-информациони систем (ТкИС) Министарства одбране и Војске Србије са циљем остваривања телекомуникационо-информатичког обезбеђења (ТкИОб) за потребе Министарства одбране и Војске Србије.

Носиоци реализације ТкИОб у Министарству одбране и Војсци су органи, јединице и установе службе телекомуникација и информатичке службе, који у реализацији задатака сарађују са осталим имаоцима ТкИС у Републици Србији.

Према јединицама Војске које се обезбеђују, циљу који треба постићи, његовом значају и обиму предузетих мера, ТкИОб Војске се планира, организује и непрекидно остварује на стратегијском, оперативном и тактичком нивоу.

Служба телекомуникација

На предлог министра војног, 20. септембра 1916. године,  престолонаследник Александар Карађорђевић одобрио је Уредбу о војном телеграфу, на основу које су јединице везе издвојене из састава рода инжињерије и прерасле у јединице ранга батаљон-пук, чиме је веза постала самостални род војске.

Доношењем Уредбе постављене су основе организације веза у српској војсци, које су се развијале и осавремењивале у складу са развојем војске на овим просторима све до данашњих дана. У Вojсци Србије се 20. септембар прославља као Дан службе телекомуникација.

Информатичка служба

Као резултат општих потреба за унапређење војне администрације и административне службе уопште, 21. фебруара 1963. године формирана је Шеста управа Генералштаба Југословенске народне армије. Шестој управи био је потчињен и Центар за обраду података. Тај дан, 21. фебруар, у Војсци Србије слави се као Дан службе информатике.

Шеста управа (за администрацију) разрађивала је систем административног пословања, организовала и водила евиденцију и статистику у ЈНА и стручно руководила административном службом.

Крајем 1964. године набављен је и инсталиран први рачунар UNIVAC-1004, а 1968. електронски рачунар ICL 4-50.

Управа за информатику и администрацију и Центар за обраду података формирани су 23. јуна 1975. године. Административна служба 1983. године мења назив у службу информатике, која се дели на две гране: информатичарску и општеадминистративну.
 

Служба ваздушног осматрања и јављања


Служба ваздушног осматрања и јављања (ВОЈ) намењена је за непрекидно осматрање целокупног ваздушног простора изнад и на прилазима Републици Србији, правовремено и поуздано откривање, идентификацију и праћење свих летелица у ваздушном простору, радарско обезбеђење јединица Ваздухопловства и ПВО и обавештавање јединица и команди Војске Србије и становништва о ситуацији у ваздушном простору.

Јединице ВОЈ опремљене су осматрачким радарима, радарима за мерење висине и средствима аутоматизације.

Организују се у водове, чете, батаљоне и бригаду ваздушног осматрања, јављања и навођења (ВОЈИН).

Традиција службе ВОЈ почиње 18. јуна 1915. године, када су одлуком министра војног формиране сигналне станице у рејонима размештаја Дринске, Тимочке и Комбиноване дивизије. Задатак јединица службе мотрења било је јављање правац налета непријатељеве авијације и усмеравање српске авијације ка непријатељу.

Од тада, када се осматрање ваздушног простора вршило приручним средствима, па до данас, када се то врши радарима, ВОЈ се развијао и усавршавао упоредо са авијацијом због које је и створен.

Прве јединице ВОЈ формирају се након завршетка Другог светског рата, а опремају се радарима западног порекла – 1Д.

Формирање првих модерних јединица ВОЈИН веже се за 1956. годину, када су биле организоване у пукове и батаљоне ВОЈИН.

Крајем педесетих година прошлог века јединице ВОЈ опремају се радарима источног порекла – радарима серије „П“ (П-12, П-15, П-14, П-35).

Седамдесетих и средином осамдесетих година увозе се радари серије „С“ и „ТПС“.
 

Атомско-биолошко-хемијска служба


Атомско-биолошко-хемијска (АБХ) служба је општа служба Војске Србије која има специфичну опрему, организацију, обуку и употребу. Намењена је за остваривање противнуклеарног, противхемијског и противбиолошког обезбеђења.

АБХ служба је компонента система одбране и Војске Србије, која је одговорна за организовање и спровођење специјализованих послова из области атомско-биолошко-хемијске одбране (АБХО): успостављање ефикасног система АБХО; планирање, едукацију и вођење кадра АБХО на националном и регионалном нивоу; развијање сарадње између партнерских система АБХО; опремање јединица АБХО средствима; истраживање и развој средстава АБХО, припрему и ангажовање јединица АБХО у операцијама очувања мира; развој и усавршавање обуке и доктрине; изради нових правила и упутстава; научна и издавачка делатност и развој, организацију и вођење менаџмента у оквиру АБХ службе.

Задаци службе су: НХБ контрола која подразумева извиђање, лабораторијске анализе и РХБ деконтаминацију након  примене НХБ оружја; обука официра, подофицира, јединица, команди и институција Војске у области превенције и одговора на АБХ опасности; планирање, организација и одговор на ситуације настале упоребом НХБ оружја у миру;    спровођење обавеза из Конвенције о забрани хемијског оружја и других међународних одредби и пружање помоћи цивилним институцијама и становништву у случају НХ удеса, природних катастрофа и других акцидентних ситуација.

АБХ служба има одлучујућу улогу у решавању проблема наметнутних употребом НХБ оружја у рату и у обезбеђењу Војске од НХ удеса у миру. Оспособљена је и опремљена да у одређеном борбеном амбијенту може успешно извршити наменске задатке.

Главне елементе АБХ службе чине Центар за усавршавање кадрова АБХО – који је носилац задатака специјалистичке обуке војника АБХО, усавршавања кадрова АБХО и кадрова ван Војске, на националном и регионалном нивоу – и батаљон АБХО.

За реализацију ових циљева од пресудне важности је опремање савременим средствима и то: средствима НХБ заштите, средствима за НХБ контролу и РХБ деконтаминацију и савременим средствима за мобилне лабораторије, и срадствима за заштиту и детекцију индустријских отрова и других опасних материја и њихову деконтаминацију.

Прва јединица противхемијске заштите – Барутански  батаљон, претеча јединица АБХО на нашим просторима, формирана је 1932. године  у Заводу „Обилићево“. У протеклом периоду род АБХО се непрекидно развијао, јачао организацијски и кадровски и у свим, и најтежим условима, успевао да одговори својим обавезама и задацима.
 

Обавештајна служба


Намена обавештајне службе је обавештајно обезбеђење, које представља континуирани процес прикупљања, обраде и коришћења обавештајних података (информације, процене) о стању и намерама носилаца угрожавања безбедности (непријатељ – претња), простору ангажовања снага и времену ради спречавања изненађења и правовременог реаговања на насталу ситуацију.

Основни задаци обавештајног обезбеђења су: изградња и одржавање оперативне и функционалне способности обавештајне структуре; праћење индикатора угрожавања безбедности Републике Србије и Војске и спречавање изненађења; праћење активности страних држава, војнополитичких савеза и њихових оружаних снага у зони обавештајне одговорности и зони обавештајног интересовања; обавештајна припрема бојишта; ажурирање јединствене базе обавештајних података; подршка процесу избора објеката дејства и процени ефеката дејстава, подршка заштити снага и сарадња са осталим структурама.

Основне елементе обавештајне структуре Војске Србије чине обавештајни органи на свим нивоима командовања, капацитети за прикупљање обавештајних података, командно-информациони системи, базе обавештајних података и корисници.

За реализацију задатака обавештајне службе користи се софистицирана опрема најновије генерације, као што су: оптоелектронска средстава и средства и системи за електронска дејства.

Непосредно пред прелазак на мирнодопско стање, када је остатак Штаба Врховне команде требало да постане Главни ђенералштаб Војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, издата је, 10. априла 1920. године, Уредба о Главном ђенералштабу и ђенералштабној струци. Главни ђенералштаб имао је четири одељења: Оперативно, Обавештајно,  Саобраћајно и Историјско и Географски институт.

Обавештајно одељење обављало је послове:

  • израде студија страних држава и војски и прикупљања податаке о томе;
  • одржавања везе са страним војним изасланицима и мисијама и
  • организације рада на сузбијању непријатељских радњи у намери прикупљања података о нашој војсци и земљи.

Обавештајно одељење Главног ђенералштаба Војске Краљевине Југославије развијало се функционално и структурално, а увек је обав¬љало две основне фунције –  војнообавештајну и контраобавештајну, и истицало неопходност интензивирања психолошко-пропагандне. Број секција и одсека повећавао се тако да је 1940. године прерасло у Другу дирекцију Главног ђенералштаба, са два обавештајна одељења и више обавештајних центара. Рад му је био претежно успешан и објективно је извештавао војни и државни врх земље о бројним активностима унутрашњих и спољних непријатеља. Пред Други светски рат Обавештајно одељење дели се на Први и Други одсек, од којих се један бавио обавештајним а други контраобавештајним радом.
 

Геодетска служба


Геодетска служба Војске Србије је интервидовска стручна служба намењена за планирање, организацију и извођење премера земљишта, прикупљање података о простору, израду и издавање геотопографских материјала, спровођење система геотопографског обезбеђења Војске Србије и других субјеката одбране у миру и рату и обављање других задатака из своје надлежности.

Геодетска служба, у оквиру израде и издавања геотопографских материјала, извршава следеће задатке:

  • научноистраживачки и развојни рад у областима геодезије, геофизике, фотограметрије, даљинске детекције, картографије, картографске репродукције и других геонаука;
  • обезбеђење геодетске основе и премер земљишта;
  • снимања из ваздуха, даљинска детекција и израда фото-производа;
  • израда и издавање планова и карата;
  • метролошко обезбеђење, стандардизација и номенклатура у области геодезије и формирање база података и
  • изградња информационих система.

Геодетска служба Војске Србије организована је кроз Савет геодетске службе и Војногеографски институт. Располаже дигиталном камером за аерофотограметријско снимање најновије производње, геодетским инструментима различите намене и врсте и одговарајућим штампарским капацитетима.

Геодетска служба Војске Србије једна је од најстаријих служби наше војске. Основана је 5. фебруара 1876. године, када су задаци које и данас препознајемо као задатке геодетске службе први пут у историји српске војске стављени у надлежност засебног органа Генералштаба. Након Другог светског рата задатке из надлежности геодетске службе обављала је Прва (Оперативна) управа Генералштаба, а извршне задатке је реализовао Војногеографски институт.
 

Метеоролошка и навигацијска служба


Метеоролошка служба у Војсци Србије намењена је за осматрање, праћење, обраду и јављање података о метеоролошкој и хидролошкој ситуацији и израду метеоролошке прогнозе ради стварања предуслова за извршење задатка. Осим тога, она врши и климатолошка изучавања простора.

Навигацијска служба је намењена за прикупљање, обраду и дистрибуцију информација командама и јединицама о хидрографским и навигацијским условима који утичу на припреме и извршење задатка.

Подаци се прикупљају за одређени период. Најважнији метеоролошки подаци су: правац, брзина и карактер ветра, температура ваздуха и тла и облачност, а најважнији хидрометеоролошки подаци су: водостај река, брзина протока и тенденција водостаја. У току процеса планирања сагледава се утицај хидрометеоролошких услова на ток и извођење операције.

Команде и јединице Војске Србије су корисници садржаја метеоролошког и навигацијског обезбеђења добијених од надлежних органа Војске Србије и ресорних институција Републике Србије.

Са развојем Ратног ваздухопловства, развијала се и метеоролошка служба, од недовољно опремљених станица и кадрова обучаваних на курсевима, до модерно опремљене службе и кадрова који су школовани у војним академијама и на универзитетима.

Прва метеоролошка станица за потребе ваздухопловства основана је 1. новембра 1919. године у Београду. Формирана је од француске метеоролошке станице донете са Солунског фронта.  

Тадашња команда ваздухопловства била је заинтересована за даљи развој и осавремењивање метеоролошке службе, па је 1. новембра 1923. године у Петроварадину образована Метеоролошка секција Прве ваздухопловне команде, као основа даљег развоја метеоролошке службе ваздухопловства.

Пред почетак Другог светског рата секције прерастају у метеоролошке водове.

У Другом светском рату уништена је мрежа метеоролошких станица, као и све метеоролошке установе са свим метеоролошким инструментима и уређајима.

Стварање и развој нове метеоролошке службе започиње већ 1943. године, формирањем Метеоролошког одсека, као једног од органа Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Прва метеоролошка станица је успостављена почетком 1944. године на Вису, за потребе Морнарице НОВЈ и британског ваздухопловства, а отпочело је и одржавање курсева за школовање метеоролошког кадра.

Нови период у историји метеоролошке службе почео је 1988. године, када је извршена интеграција војне и цивилне ваздухопловне метеоролошке службе на аеродромима у оквиру Савезне управе за контролу летења, која на тај начин постаје надлежна за метеоролошко обезбеђење летења и цивилних и војних ваздухоплова на свим аеродромима и изнад целокупне територије државе.

Финансијска служба


Корени финансијске службе сежу до 8. новембра 1944. године, када је формирано Финансијско одељење при Повереништву народне одбране. Финансијска служба је надлежна за реализацију бројних задатака у области финансијског обезбеђења.

 

Правна служба


Задаци правне службе су предузимање радњи у првостепеном и другостепеном управном поступку; предузимање радњи у управном поступку ради доношења одлука по предлозима за примену ванредних правних средстава; припрема одговора на тужбе и заступање у управном спору; управни надзор, односно контрола законитости у управним стварима; оцена правилности аката којима се решава о стањима у служби професионалних припадника Војске Србије; праћење стања у области нормативних решења која се односе на Војску Србије и нормативно-правних послова из надлежности начелника ГШ ВС; учешће у изради закона и подзаконских прописа; припрема мишљења на нацрте закона, подзаконских прописа и других општих аката, са становишта надлежности команди, јединица и установа Војске Србије; непосредна сарадња са органима јавне власти Републике Србије по правним питањима; поступање по дописима Заштитника грађана; поступање по дописима за достављање информација од јавног значаја; учествовање у поступцима расправљања одговорности за причињену штету; непосредна сарадња и пружање помоћи у раду органа кадровске службе; спровођење војних дисциплинских извиђаја и дисциплинских поступака због лакше повреде војне дисциплине; подношење и заступање оптужног предлога (војни дисциплински тужиоци) и суђење за теже повреде војне дисциплине (војни дисциплински судови).

Војна правна служба је током свог настанка и развоја мењала организацију и улогу, али се перманентно прилагођавала потребама државе и организацији државе и војске.

Када је у Србији 31. октобра 1839. године донет Закон војни, којим је усвојена организација и поступак пред војним судовима, у тадашњој Европи постојала су свега два закона којима је регулисана област војног кривичног права. Следствено одредбама Закона војног, судови су у то време били организовани као судови првог степена – при командама батаљона и другостепени, односно апелациони судови – при главном војном штабу.

Прекретницом у функционисању војног правосуђа сматра се доношење првог војног судског закона 1864. године, за време владавине књаза Михаила Обреновића, у чије време је извршена значајна реформа војске и целокупне државне управе. Овај закон сачињен је по узору на француски војносудски законик, а датум његовог доношења се данас обележава као дан правне службе Војске Србије.

Године 1901. Закон о устројству војних судова доноси новине, долази до формирања преких војних судова, који се активирају у ратном стању. Првостепени војни судови организују се на нивоу дивизија Војске Краљевине Србије, а другостепени војни суд, са седиштем у Београду, звао се Велики војни суд. Војни државни тужиоци постојали су само при првостепеним судовима и имали су засебно пословодство.

Године 1955. проширује се надлежност војних судова на имовинско-правне и управне спорове.

Официри правне службе Војске Србије задатке из своје надлежности обављају у јединицама и установама Војске Србије које су потчињене Генералштабу, као и у организацијским целинама Министарства одбране.

Mузичкa службa


Музичка служба је стручна служба намењена за неговање и развијање музичке културе у Министарству одбране и Војсци Србије.

Задаци музичке службе су:

  • неговање и подстицање развијања музичког стваралаштва које одражава културну традицију српског народа;
  • учешће у прославама државних, војних и верских празника, обележавању годишњица историјских догађаја ослободилачких ратова Србије, државним и војним свечаностима и протоколарним активностима на државном и нивоу Министарства одбране и Војске Србије;
  • извођење музичких дела чији садржаји доприносе јачању духовних вредности и етичких принципа припадника Министарства одбране и Војске Србије и остваривању њихових културних потреба;
  • оспособљавање и стручно усавршавање музичког кадра у Министарству одбране и Војсци Србије;
  • праћење развоја домаћег и иностраног музичког стваралаштва и сарадња са оркестрима и институцијама културе у земљи и војним оркестрима страних армија и
  • набавка и одржавање музичких инструмената и материјалних средстава неопходних за рад Ансамбла и војних оркестара.

Музичка служба је у надлежности организационе јединице Министарства одбране надлежне за културу и традицију и сачињавају је Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“, Репрезентативни оркестар Гарде, Војни оркестар „Ниш“ и  Одељење музичко Чете за почасти Командног батаљона Команде за обуку.

Под именом Књажевско-сербска Банда, давне 1831. године указом кнеза Милоша Обреновића основан је Репрезентативни оркестар Гарде. Први начелник оркестра био је капелник Јосиф Шлезингер, кога су наследили великани попут Станислава Биничког, Франца Клинара и других.

Почетком двадесетог века, Станислав Бинички оснива оркестар „Краљеве гарде“. Био је то једини професионални састав тог времена у Србији, из кога израстају готово сви данашњи професионални ансамбли. Оркестар „Краљеве гарде“ представља претечу данашње музичке службе и Репрезентативног оркестра Гарде, и током својих скоро два века постојања учествовао је у свим важнијим догађајима модерне српске државе и стекао светску славу.

Оркестри музичке службе данас учествују у обележавању највиших државних и војних манифестација, а музичка служба континуираним наступима доприноси очувању и неговању културе и традиције.
 

Верска служба


Верска служба је организован вид делатности традиционалних цркава и верских заједница у војној средини и обухвата вршење делатности верске службе у Војсци Србије.

Намена  верске службе јесте омогућавање уставног права припадника Војске Србије на остваривање слободе вероисповести, која се остварује искључиво по сопственој вољи и убеђењу, на принципу добровољности, уз уважавање обавеза које проистичу из војне службе.

Задатак верске службе је развијање и јачање духовних и моралних вредности припадника Војске Србије, неговања војничких врлина и патриотизма, као и обликовања грађанске одговорности. Верска служба је у функцији развоја, изградње, одржавања и повећања оперативних способности Војске Србије приликом извршавања свих дефинисаних мисија и задатака.

Делатности верске службе обухватају богослужбену делатност и остале верске делатности  у касарнама, у складу са законом и аутономним прописима цркве, односно верске заједнице.

Верска служба организована је кроз Одељење за веру и групe за верске послове.

Војни свештеници и верска служба први пут се помињу у првој половини 19. века и непрекидно су присутни у војсци до половине 20. века.

Војне свештенике и обављање верске службе у војним јединицама предвиђaла су два законска акта у Кнежевини Србији, оба из 1839. године. Први је Устројеније гарнизоне војске (од 31. маја), а други Закон војени (од 31. октобра).

Свештеници су у јединицама обављали верске обреде и својим примером сведочили хришћанске вредности. Положај војске, а тиме и њене верске службе прописивали су Закон о устројству стајаће војске (1860) и Закон о устројству народне војске (1861), али највише о војном свештенству казује законски акт донет 24. фебруара 1876, уочи рата са Турцима – Устројство целокупне војске. Војни свештеници су додељени Врховној команди, командама дивизија и бригада. Било је прописано да при Врховној команди буде војни владика који би био одговоран за целокупно војно свештенство.

Војни свештеници имали су статус државних чиновника са принадлежностима идентичним онима које су имали официри. Посебна пажња се поклањала изучавању веронауке, која је била обавезна за све војнике и питомце ниже Војне академије. За време ратних дејстава место војног свештеника је одређивао начелник Штаба Врховне команде, а дужности су му биле да се стара да сви свештеници буду на прописаним местима ради молитве, да бодре војнике и тако им јачају борбену готовост и да деле свето причешће онима који су на самрти.

Српска војска je имала и одређени број војних имама и војних рабина, који су вршили своје дужности потпуно равноправно као и православни војни свештеници. По први пут римокатоички капелани уведени су у српску војску на Солунском фронту, на иницијативу српског митрополита Димитрија, да се аустроугарским заробљеницима омогући слобода вероисповести.

У војсци Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије, задржан је исти образац организације верске службе као у српској војсци до 1918. године, с тим да су, у условима изражене мултиетничности и мултиконфесионалности, право на војне свештенике имале све признате цркве и верске заједнице. Верска служба у војсци укинута је после Другог светског рата.

Законом о Војсци Србије који је ступио на снагу 1. јануара 2008. године стекле су се законске претпоставке за ближе уређење ове области. На основу Закона, питања из области остваривања слободе вероисповести припадника Војске Србије, Влада Републике Србије прописала је Уредбом о вршењу верске службе у Војсци Србије, 24. марта 2011. године.

Законом о Војсци Србије такође је дефинисано је да се међусобни односи Министарства одбране и цркава, односно верских заједница, у вези са вршењем верске службе у Војсци Србије, уређују посебним споразумима.

Споразум између Министарства одбране и Светог архијерејског синода Српске православне цркве потписан je 28. јуна 2011, а споразуми са преосталих шест традиционалних цркава и верских заједница (Римокатоличком црквом у Србији,  Словачком евангеличком црквом, Реформатском хришћанском црквом, Евангеличком хришћанском црквом, Јеврејском заједницом у Србији и Исламском заједницом  Србије) потписани су 18. октобра 2011. године. Потписивањем споразума омогућено је спровођење Уредбе о вршењу верске службе у Војсци Србије.

Пријемом у професионалну војну службу и ступањем на дужност осморице православних свештеника, једног римокатоличког капелана и једног имама, од 1. августа 2013. године поново је успостављена верска служба у Војсци Србије.

Освештањем богослужбених простора за вернике православне и католичке вероисповести и отворањем богослужбених простора за вернике исламске вероисповести у командама и јединицама Војске Србије, стекли су се сви услови за вршење богослужења и верских обреда.

Логистичке службе


Техничка служба


Техничка служба је логистичка служба која у оквиру функција логистичке подршке организује и реализује одржавање и снабдевање наоружањем и војном опремом јединице и установе Војске Србије. Димензионисана је да правовремено, непрекидно и потпуно спроводи логистичку подршку у мисијама Војске Србије, као и да ефикасно извршава остале задатке из своје надлежности.

Задаци техничке службе су:

  • снабдевање основним техничким материјалним средствима;
  • снабдевање убојним и погонским средствима, електроенергетским изворима, потрошним и репродукционим материјалом;
  • одржавање убојних средстава и погонске опреме;
  • одржавање техничких материјалних средстава;
  • регенерација резервних делова и снабдевање резервним деловима;
  • извлачење и евакуација техничких материјалних средстава и спасавање бродова и пловних објеката на рекама;
  • доктринарно и нормативно уређење функција одржавање и снабдевање и усавршавање техничке службе, техничко-технолошке документације у процесу развоја, производње и набавке готових производа средстава НВО.

Tехничка служба Војске Србије прати и изучава технолошки развој у свету и његов утицај на оперативну способност Војске Србије. Кадровским оспособљавањем, рационалном организацијом и материјалном подршком, успешно подржава потребе Војске у развоју техничких средстава наоружања и војне опреме и њиховом снабдевању и одржавању у читавом животном веку. Континуирано ради на унапређењу логистичке интероперабилности Војске Србије и међународној војнотехничкој сарадњи. Реформом Војске реформисана је и техничка служба тако што је од техничке службе копнене војске, ваздухопловнотехничке службе и морнаричкотехничке службе, формирана јединствена техничка служба са 102 специјалности.

Техничка служба је организована нa стратегијском, оперативном и тактичком нивоу. Све задатке извршава преко својих управних и извршних органа, формираних на одређеним командним нивоима.

За извршавање наменских задатака, извршни органи техничке службе – јединице и установе за одржавање и јединице за снабдевање користе опрему која обухвата средства за извлачење и евакуацију покретних ствари, покретне радионице за рад у теренским условима, радионичку опрему, разне врсте специјалних и општих алата, специјалну и општу мерну опрему и специјалну опрему за испитивања у институтима и опитном центру.

Kао Дан техничке службе обележава се 15. септембар. На тај дан 1891. године, у барутани „Обилићево“ код Крушевца, започела је производња нитроцелулозног (бездимног) барута, што је омогућило да крагујевачки Завод до 1901. године освоји производњу муниције 7x57 мм за пушке „маузер“ М-1899.

Развојем у концептуалном, организационом и техничко-технолошком смислу у годинама након Другог светског рата, техничка служба постаје лидер у региону и шире у многим сегментима организације и концептуализације одржавања и снабдевања, а примењена решења служила су као модел унапређења одговорајућих служби иностраних армија.

Битан допринос у јачању одбрамбене моћи земље и технолошком развоју остварен је оснивањем и развојем Војнотехничког института и Техничког опитног центра. Оснивањем ових институција уследили су нови истраживачки и развојни пројекти у Војнотехничком институту Београд и њихова верификација у Техничком опитном центру.
 

Интендантска служба


Интендантска служба је најстарија логистичка служба, која у оквиру функција логистичке подршке организује снабдевање интендантским покретним стварима и реализацију општих логистичких делатности у јединицама и установама Војске Србије.

Општа логистика је функција логистикe која има за циљ стварање повољних услова за живот и рад припадника Војске Србије и од посебног је значаја за морал, мотивацију и функционалну способност јединица Војске.

Задаци интендантске службе су:

  • развој, усавршавање, стандардизација и типизација интендантских покретних ствари;
  • одевање и исхрана људства;
  • комуналне и енергетске услуге;
  • опремање интендантским покретним стварима и смештај,
  • услужне делатности, услуге стандарда и репрезентативне услуге.

Пројектовање и успостављање складне, економичне и динамичке организације која је повезана са одговарајућим државним институцијама и субјектима друштва, на основу законских овлашћења, користећи расположиве могућности друштва на принципу обједињавања снабдевачких, производних и услужних делатности и капацитета у оквиру логистике система одбране Републике Србије основне су карактеристике интендантске службе. Поред наведених, важне су и следеће карактеристике: интегралност, непрекидност, потпуност, ефективност и ефикасност, територијалност, аутономност, флексибилност, мобилност и интероперабилност.

За реализацију задатака, јединице интендантске службе користе:

  • опрему и прибор за припремање и поделу јела, производњу хлеба и меса;
  • опрему и прибор за проналажење, пречишћавање, чување и дистрибуцију воде за пиће;
  • све врсте униформи и специјалну одећу из састава интендантских комплета;
  • логорску опрему и
  • машине, уређаје и друга средства за опремање производно-услужних капацитета.

Термин интендант (француски: intendant), потиче од латинског глагола „intendere“, што у преводу значи управљати нечим, надзирати нешто. Сматра се најстаријом логистичком службом, о чему сведоче подаци да су још у старом Египту, хиљаду година п. н. е., постојала складишта, а да је храна за војску ношена у коморама.

Код нас су, у Првом и Другом српском устанку, у појединим местима организоване базе за снабдевање из иностранства, грађени су магацини хране у шанчевима, тврђавама и већим градовима.  

Дана 14. септембра 1885. године у српској војсци формирана је Главна интендантура и администрација Врховног штаба. У знак сећања на на тај догађај, 14. септембар се од 2008. године слави као Дан интендантске службе Војске Србије.

У Првом светском рату обезбеђење артикала хране вршено је на лицу места где су се трупе налазиле, као и прикупљањем производа пре или у току самог рата на изабраном делу територије који се звао „Операцијска база“.

У току Другог светског рата интендантску службу карактерише еластична и функционална усклађеност и прилагођавање условима које су диктирале тадашње могућности. У то време интендантска служба је успешно извршавала задатке снабдевања, паралелно са тим је јачала и развијала се, тако да је на крају рата снабдевала готово милионску армију.

Данас, интендантска служба, са развијеном организацијом, техником и технологијом и квалитетним и оспособљеним кадровима, представља стабилан ослонац свим јединицама и установама и као таква спремна је да подржи реализацију свих задатака у дефинисаним мисијама Војске Србије.
 

Санитетска служба


Санитетска служба је логистичка служба која у оквиру функције логистичке подршке „здравство“ организује и реализује здравствену заштиту припадника Војске Србије.

Задаци санитетске службе у превентивномедицинској заштити су (1) очување и унапређење здравља људи и (2) спречавање настанка повреда и појава ширења обољења.

Спроводе се предузимањем хигијенско-профилактичких и противепидемиолошких мера, мера медицинске радиолошке, хемијске и биолошке заштите.

У збрињавању повређених и оболелих задаци су тријаж, евакуација и лечење повређених и оболелих, односно пружање одговарајућих облика медицинске помоћи.

У функцији снабдевања задаци су снабдевање основним санитетским материјалним средствима, лековима и санитетским потрошним материјалом.

Санитетска служба организована је и спроводи се преко органа државне управе и Војске Србије у сарадњи са цивилним здравственим установама Републике Србије, ангажовањем сопствених извора и капацитета, према утврђеним надлежностима. Задаци здравствене заштите на примарном, секундарном и терцијарном нивоу реализују се ослањајући се на расположиве сопствене капацитете, као и на друге капацитете Републике Србије.

На нивоу Војске Србије заступљен је примарни ниво здравствене заштите (хитна и општемедицинска помоћ). Секундарни (Центар војномедицинских установа Београд, Војна болница Ниш и Војномедицински центар Нови Сад) и терцијарни ниво (Војномедицинска академија) спроводе се у оквиру војних здравствених установа Министарства одбране.

Организација се састоји из управних и извршних органа санитетске службе. Управни органи руководе службом и одговорни су за њен рад, а извршни органи реализују здравствену заштиту војних осигураника.

Војни санитет се први пут помиње 1835. године, када је војном министру стављен задатак да се стара о здрављу војника. Дана 14. фебруара 1835. године, Сретењским уставом, кнез Милош објављује састав државног савета, а у делу који се односи на извршну половину петом одељењу војних дела наређује: „Старати се о средствима којима би здравље војника одржавало, и о болницама и другима за војску полезнима заведенијама“. 
 

Ветеринарска служба


Ветеринарска служба је логистичка служба која у оквиру функције логистичке подршке „здравство“ организује и реализује (1) здравствену заштиту животиња, (2) одржавање и унапређење радне способности животиња и (3) ветеринарско-санитарни надзор над стоком за клање и намирницама животињског порекла у јединицама и установама Војске Србије.

Задаци ветеринарске службе су:

  • редовно спровођење ветеринарско санитарних мера над храном животињског порекла у јединицама Војске Србије;
  • узгој и обука паса;
  • обука ветеринарског кадра;
  • учешће у планирању и спровођењу хигијенско-профилактичких и санитарно безбедоносних мера у исхрани, водоснабдевању и диспозицији отпадних материјa и
  • обезбеђење прописаних услова за живот и рад јединица у летњем и зимском периоду и снабдевање основним ветеринарским материјалним средствима, лековима и потрошним материјалом.  

На нивоу Војске Србије заступљен је примарни ниво здравствене заштите (хитна и општемедицинска помоћ) и успостављена је одлична сарадња са цивилним институцијама и установама које се баве ветеринарством.

Служба је организована кроз управне органе – који руководе службом и извршне органе – који реализују ветеринарски и санитарни надзор у јединицама и радним организацијама које снабдевају Војску Србије храном, као и обуку водича паса, узгој и дресуру паса.

Војно ветеринарство је било покретач развоја ветеринарске делатности у целој српској држави. Као дан оснивања војне ветеринарске службе узима се 1. новембар 1851. године, када је указом кнеза Александара Карађорђевића за првог војног марвеног лекара постављен Јован Теодоровић, Србин родом из Новог Сада, који је 1825. године завршио ветеринарску медицину у Пешти.
 

Саобраћајна служба


Саобраћајна служба је логистичка служба која планира, организује и реализује задатке из функције „саобраћај и транспорт“.

Задаци органа саобраћајне службе су:

  • организација саобраћаја војних возила и управљање транспортом;
  • транспорт људи, средстава и опасног терета;
  • оптимизација трошкова транспорта и оптимизација употребе војних превозних средстава;
  • развој, усавршавање, стандардизација и типизација превозних средстава и средстава механизованог претовара и
  • сарадња и координација са другим државним органима и институцијама у области саобраћаја и транспорта.

Саобраћај и транспорт се организују на интервидовској основи, као копнени (друмски и железнички), ваздушни и водни, а реализују се војним превозним средствима, односно превозним средствима овлашћеног превозника, у складу са законом. 

Мирнодопска организација саобраћајне службе прилагођава се ратној, обезбеђујући извршење мобилизације и прелазак јединица Војске Србије са мирнодопске на ратну организацију.

Организација саобраћајне службе успостављена је од стратегијског до тактичког нивоа кроз управне и извршне органе.

Јединице и установе Војске Србије опремљене су моторним возила намењеним за превоз лица и терета, теренским возилима за вучу и транспорт, возилима специјалне намене, као и средствима интегралног транспорта.

За датум формирања саобраћајне службе узима се 15. септембар 1908. године, када је краљ Петар Први Карађорђевић у Београду издао указ: „...Да се коморска кола прописана формацијом војске могу заменити аутомобилима...“

Своје „ватрено крштење“ саобраћајна служба имала је већ у јесен 1913. године, када је након побуне Албанаца на Косову и Метохији и борби око Гостивара, део јединица 12. пука из новоформиране Подримске комбиноване дивизије хитно пребачен аутомобилима ради ојачања одбране Гостивара.

Развој и модернизација средстава за превоз људи и робе директно су се одражавали на развој саобраћаја и транспорта, те је саобраћајна служба од 1908. године до данас имала неколико фаза развоја, које су пре свега биле условљене друштвено економским условима у држави, али и организацијско-формацијским решењима у војсци.

Дан саобраћајне службе обележава 15. септембра.

Грађевинска служба


Грађевинска служба намењена је за обављање послова и задатака у вези са просторним и урбанистичким планирањем, изградњом и одржавањем објеката, управљањем и располагањем непокретностима, техничком контролом и техничким надзором у области инфраструктуре.

Служба је организована кроз управне и извршне органе, који су стручно и технички оспособљени за обављање послова у вези са наменом: инвеститорске послове, послове изградње и инвестиционог одржавања непокретности и редовно одржавање зграда и станова. 

Од оснивања у послератном периоду па до осамдесетих година 20. века грађевинска служба је била организована на територијалном принципу. 

Током 1996. године извршена је подела надлежности у реализацији послова у вези са грађевинским обезбеђењем у Министарству одбране и Војсци Југославије. За послове у вези са просторним и урбанистичким планирањем, изградњом, управљањем и располагањем непокретностима, техничком контролом и техничким надзором у области инфраструктуре формиран је Сектор за грађевинску урбанистичку делатност у Министарству одбране. За обављање послова и задатака у вези са инвестиционим и редовним одржавањем објеката и руковањем термоенергетским постројењима, формирана је Грађевинска управа у Генералштабу Војске Југославије.

Након раздруживања Србије и Црне Горе, у Министарству одбране Рeпублике Србије формирана је Управа за инфраструктуру – за обављање послова у вези са просторним и урбанистичким планирањем, изградњом и инвестиционим одржавањем објеката, управљањем и располагањем непокретностима, техничком контролом и техничким надзором у области инфраструктуре.