Гарда Војске Србије

Гарда je јединица Војске Србије, ранга бригаде, непосредно потчињена начелнику Генералштаба Војске Србије. Намењена је за обезбеђење виталних објеката система одбране и за војне почасти највишим страним, домаћим и војним званичницима.

Гарда Војске Србије
Командант Гарде Војске Србије, пуковник Жељко Фурунџић
- Командни батаљон
- Гардијски батаљон
- 25. батаљон војне полиције
- Логистички батаљон
- Објекти посебне намене
- Репрезентативни објекти

За потребе Министарства одбране и Генералштаба Војске Србије, Гарда обавља послове из делокруга рада војне полиције и задатке из домена логистичког обезбеђења.

Командант Гарде је пуковник Жељко Фурунџић.

Задаци Гарде

Задаци Гарде Војске Србије јесу:

непосредно организовање и извршавање задатка давања војних почасти у оквиру протокола државних органа,
обезбеђење објеката, покретних ствари и људства,
логистичка подршка организационих целина Министарства одбране и Војске Србије,
одржавање и припрема објеката за командовање у рату,
телекомуникационо обезбеђење одређених личности када се налазе у објектима од посебног значаја за Војску Србије и одбрану Србије, а по потреби и у другим објектима,
обука команди и јединица за реализацију задатака и достизање прописаних стандарда у обуци,
организација и реализација репрезентативних услуга у Репрезентативним објектима,
употреба Гарде или дела јединице по наређењу начелника Генералштаба Војске Србије.

Традиције Гарде

Почетком 1830. године, врховни књаз Србије Милош Обреновић упутио је распис старешинама ондашњих нахија са захтевом да му „из задружних и имућнијих кућа, по стасу и угледу, одаберу младиће за његову гарду“.

Издвајајући их од „простих војника“, кнез је лично поставио услове за одабир гардиста: „Сви одреда да су здрави, неожењени и у сваком погледу примерни момци, непијанице и неветрогоње и, ако је могућно, да буду писмени“.

Кнез је родитељима будућих гардиста притом поручио: „Сваки отац или сродник за чест да држи, коме се син или сродник у Гарду прими“.

На Ђурђевдан 1830. године у Пожаревцу је одабрана група од 73 наочита младића, од којих је формирана прва гардијска пешадијска чета и сви су уписани у Гардијску школу како би се описменили и војно обучили.

Нешто касније, после формирања и друге гардијске чете, гарда је обједињена у Гардијски одред, на чије чело је постављен „главни сердар воени и шеф Књажевске гарде“ Тома Вучић Перишић. Гарда се потом преселила у Крагујевац, тадашњу престоницу Кнежевине Србије.

С пролећа 1831. године у састав кнежеве гарде улази и оркестар „Књажеско-сербска банда“. На челу оркестра налазио се капелник Јосип Шлезингер, кога је у Крагујевац, заједно са музичарима и инструментима, кнезу Милошу послао његов брат Јеврем, старешина шабачке нахије.

На Сретење Господње 1835. године, у Саборној цркви у Крагујевцу, уз чинодејство свештенства, свечано је проглашен нови српски устав, а част да носи државну заставу припала је кнежевом гардисти Јеврему Гавриловићу.

Три године касније, 12. маја 1838, оснивање Гарде озакоњено је доношењем указа од стране кнеза Милоша Обреновића. Гарда је тада први пут добила званично војно обележје, и тај датум ће, од тога дана, бити златном срмом извезен на тробојној ленти, на врху копља гардијске заставе.

Када се Милош Обреновић по други пут нашао на власти у Србији, 1861. године, одлучио је да своје гардисте обуче у „душанке“, униформе раскошно декорисане по узору на угарске али и усклађене са обичајима одевања који су владали у средњовековној Србији.

На Цвети 1886. године, на великој свечаности у Београду организованој у Горњем граду на Калемегдану, војне заставе из руку краља Милана Обреновића примило је петнаест команданата пешадијских пукова, пет команданта коњичких пукова, као и капетан друге класе Михајло Кумријић, командант гардијског ескадрона. Уследила је плотунска паљба једне гардијске чете, а краљ је потом рекао: „Предајући вам данас заставе, Ја вам предајем Част, Ја вам предајем достојанство и будућност Србије.“

На застави Краљеве гарде златном жицом је било извезено: „За Веру, Краља и Отачаство Краљева Гарда“.

Гарда је била упечатљив симбол војске и на крунисању краља Петра Карађорђевића, септембра 1904. године, а у тешким данима Првог светског рата не само његова непосредна заштита већ и морални ослонац и борбено надахнуће.

Током повлачења војске према Грчкој, у зиму 1915. и 1916. године, гардисти су и буквално на рукама носили свог остарелог краља преко албанских гудура. Многи од њих су и страдали на том голготском путу. У данима победоносне солунске офанзиве, и јуришног ослобађања домовине 1918. године, многи гардисти су дали своје животе.

Други светски рат затекао је Војску Краљевине Југославије неспремну и недовољно моћну и одлучну да одговори на претње које су долазиле од сила Осовине. Несрпска већина састава војске је дезертирала или се масовно предавала у првом контакту са непријатељем. Осакаћена унутрашњом неслогом и издајом, Војска Краљевине Југославије није ни могла да пружи дуготрајнији отпор окупатору.

Завршетком Априлског рата, у заробљеништво је одведен велики број углавном српских војника и официра, који су одбили да се предају без борбе. И Краљева гарда доживела је сличну судбину. Део састава који је успео да избегне заробљавање од окупатора, наставио је да пружа отпор. Један део официра придружио се покрету Југословенске војске у отадзбини, у оквиру којег је формирана Горска гарда Његовог величанства краља Петра Другог Карађорђевића.

Са друге стране, у оквиру Главног штаба Народноослободилачких партизанских одреда Југославије, формиране су пратеће јединице Врховног штаба, и то од Страже и Пратећег вода, преко Пратеће чете, све до Пратећег батаљона Врховног штаба, са више од 600 бораца, од којих је безмало стотину дало свој живот обављајући ратне дужности. Осморица припадника батаљона проглашени су за народне хероје.

При крају рата, одлуком врховног команданта НОВЈ Јосипа Броза Тита, 1. новембра 1944. године формирана је Гардијска бригада Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, с командантом потпуковником Миланом Жежељом на челу.

У мају 1945. године Гардијска бригада је добила свој оркестар састављен од 77 музичара. Прва послератна војна почаст указана је британском фелдмаршалу Харолду Александеру, команданту Савезничких снага за Средоземље.

Следеће, 1946. године, Гардијска бригада је нарасла у ранг дивизије, да би у марту 1948. од Гардијске дивизије била формирана Команда Гарде Југословенске армије, којом је командовао генерал-мајор Милан Жежељ, а која је била у рангу армијске области. Поред осталих јединица, у свом саставу имала је и морнарички одред на Брионима и Одред гардијских бродова на Дунаву. Са таквом организацијом остала је до 1953. године. То је уједно и највиша формација у историји гардијских јединица на нашим просторима.

У јулу 1954. године југословенска Гарда добија нове униформе, за дочек императора Етиопије Хаила Селасија, са светлоплавом блузом. Оне ће остати препознатљиво гардијско обележје више од пола века, све до данашњих дана.

Од те 1954. године датира и гардијска застава, која је 1. септембра, на свечаности уприличеној на аеродрому у Земуну, додељена 118. специјалној гардијској бригади. Ова застава, са златом везеном петокраком и слоганом пролетерске интернационале, биће коришћена при војним почастима све до распада СФРЈ, односно до 1992. године.

Ради заштите уставног поретка СФРЈ, по наређењу врховне команде, Гардијска бригада је 1991. године ангажована у борби против побуњеника и паравојних формација, и дала је притом велике жртве. Велики број официра, подофицира, војника и добровољаца погинуо је током борбених дејстава, пожртвовано и професионално извршавајући додељене задатке, о чему сведоче документи и експонати на Зиду сећања спомен-собе Гарде.

Током 1999. године, бранећи отадзбину од НАТО агресије, погинуло је осам војника, припадника Гарде.

Јединица је одликована:

Орденом белог орла петог реда – 6. маја 1898.
Орденом народног хероја – 3. јула 1958.
Орденом братства и јединства са златним венцем – 2. новембра 1975.
Орденом заслуга за народ са златном звездом – 3. новембра 1980.
Орденом ратне заставе првог степена – 6. маја 2000.
Орденом белог орла са мачевима другог реда – 6. маја 2015.

За ова одликовања заслугу носе гардисти који су положили своје младе животе, за ово што је Гарда данас.

Указом председника Републике Србије, 30. новембра 2006. године, тадашња Гардијска бригада преформирана је у Гарду Војске Србије. На свечаности уприличеној тим поводом, команданту пуковнику Горану Радовановићу уручена је војна застава јединице.