Интервју начелника Генералштаба Војске Србије за „НИН“

Четвртак, 2.7.2015 | Интервјуи

Председавање ОЕБС-у, све отворенија упутства како треба ускладити спољну и безбедносну политику са политиком ЕУ и учешће Србије на војној паради у Москви за Дан победе затегли су однос Уније према Београду, који жели бити неутралан. Додатну нервозу у односе унеле су две вежбе Војске Србије са руским снагама, упркос несразмерно већем броју таквих маневара са НАТО-ом. „Србија је неутрална. Важна нам је регионална сарадња, важна је сарадња и са ЕУ јер је наше стратешко опредељење чланство у Унији. Желимо сарадњу и са НАТО и са Русијом и са Кином. Поља сарадње су тамо где постоји заједнички интерес“, каже у интервјуу за НИН начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић.

Он, такође, наглашава да програм Партнерство за мир коме је Србија приступила нема обавезујући карактер. „Њиме не испуњавамо интерес НАТО-а, него наше интересе. У том смислу, ни ИПАП споразум нас не обавезује, већ нам даје могућност да бирамо оно што је у нашем интересу“.

У чему је наш интерес у ИПАП споразуму ако не због чланства у НАТО?

Партнерству за мир и том ИПАП-у се приступа јер желите да достигнете стандарде у складу са тим циљевима и желите да развијате себе уз помоћ програма за јачање сопствених капацитета. Нико нас не може уцењивати чланством у НАТО само зато што смо користили приступне фондове и прихватили одређене циљеве. Данас то питање није на столу.

Србија је учествовала и на НАТО вежбама чији повод је украјинска криза, а циљ одбрана балтичких земаља од Русије. Да ли се Војска понаша у складу са декларацијом о неутралности?

То никако не значи да ћемо учествовати у одбрани балтичких земаља. Ми не учествујемо ни у једној НАТО мисији, а камоли у некој операцији. Суштина је у обуци наших јединица. Хтели смо да видимо како се праве планови, како се размишља, како се ангажују снаге... Зашто бисмо се затварали, поготово што никога нисмо угрозили присуством на тој вежби.

Србија је под снажним притиском да се определи. Да ли је неутралност одржива?

Садашњи статус Србије је несумњиво најбоље решење. То не значи да уколико се промене услови, неће бити промењена одлука о томе. Наша је обавеза да пажљиво пратимо ситуацију и позиционирамо се у односу на глобална кретања.

Како ћемо се позиционирати у окружењу које је већ у НАТО или се спрема за улазак?

И данас сарађујемо са суседним земљама. Никада нико није поставио питање нашег чланства и зашто бисмо ми то чинили? Неће нам ни у безбедносном ни у политичком смислу помоћи ни Исток ни Запад ако сами себи не помогнемо. Када све могућности искористимо, бићемо више поштовани од оних који одлучују о глобалним кретањима и безбедности.

Изјавили сте да је намера била исправна, без обзира на то што нисте знали за подизање хеликоптера Ми-17 у акцији спасавање бебе. Да ли бисте, да сте знали, и ви наредили да хеликоптер узлети?

Све што се догађало након те трагедије је исполитизовано, окренуло се у погрешном смеру. Не може се посматрати жеља да се спаси угрожени живот било како другачије осим добром намерном. Ја бих се, такође, сагласио с тим. Не бих рекао да не може, ако може. Посебна прича су услови, али сам чин одлуке у ситуацији у којој имате угрожен живот, могућност да реагујете и средство, не треба доводити у питање.

У извештају комисије Министарства одбране закључује се да су узроци удеса људски фактор и пропусти у планирању, организацији и руковођењу летом. У закључку комисије ГШ стоји да су временски услови били испод захтеваног минимума и да је било пропуста у ланцу командовања. Чији су то пропусти?

Предмети су на суду и срећа је што се тим бави Више тужилаштво, а не војни судови, јер би деловало као да се нешто крије. Нека све иде својим током. А ја знам да нико није заштићен.

Зашто није било смене одговорних?

И та питања о одговорности делом су била паушална. Људи су оптуживани без доказа. Суд треба то да докаже ко је одговоран за пад хеликоптера. Нико од нас не жели да живи са том одговорношћу ни бременом. Неки медији су се понашали како није требало. Питање да ли је ваш муж пио поставити супруги настрадалог је неприхватљиво. Шта очекујете да она каже? То је продужавање бола, без смисла.

Нису медији дали обдукцијски извештај из кога се стиче утисак да се кривица сваљује на Омера Мехића.

Опет утисак. Пустите утисак.

То стоји у налазу...

А што мислите да стоји? Зато што није истина или зато што је утврђено да је тако? Не видим потребу да се из те чињенице било шта даље конструише што неће утврдити људи који воде поступак.

Две су ствари кључне. Кршење процедуре, па и прескакање ланца командовања и друга, зашто се инсистирало на слетању на аеродром „Никола Тесла“?

Све што ја кажем може да буде на штету тог процеса. Сигуран сам да ће одговорност бити утврђена. Сада је важно да искуства из ове несреће примењујемо у даљем раду. Правила у ваздухопловству су, на жалост, писана крвљу.

Да ли поступате по препорукама комисије коју сте ви формирали? Након несреће, на пример, било је нејасно у којим се ситуацијама војска укључује у акције спасавања и ко доноси ту одлуку?

Војска може да се укључи и на одлуку министра одбране, која може бити саопштена и усмено и на писани начин.

Та ситуација је поткрепила тврдње да се војни врх дели по политичкој линији на Вучићеве и Николићеве или ваше и Гашићеве. Постоји ли сукоб између вас и генерала Бандића?

Ма, дајте, откуд то? Нема таквих подела.

Имате у кабинету слику председника, а немате такву слику премијера.

У ланцу командовања војском нема премијера. Његова улога се односи на управљање. Ту је и његова слика, из времена када је био министар одбране.

Како онда премијер може да преузме одговорност?

Не бих другога да тумачим. У штампи се појављује хипотетичко питање ко је чији. Војска на тим принципима не функционише. Јасно се знају правила, односи, одговорност и надлежност. Нема говора ни о каквим сукобима. Јасна су правила и иста су за капетана и генерала. Наравно, нису иста овлашћења. Бандић је одличан генерал, диван човек и официр. Па, ја не бих дозволио да између нас постоји сукоб.

Зашто онда министар није позвао вас у ноћи кад је ангажовао хеликоптер? Како се с њим слажете?

Изрекао бих лаж ако бих рекао да се слажемо по свим питањима, али дајте ми два човека која су сагласна у свим питањима. Наш однос је коректан и јасно дефинисан. Није кључно питање зашто мене није позвао. И то не значи да су односи нарушени. Војска тако не може да функционише. Како ја могу, на пример, да имам нарушен однос са председником који је врховни командант у миру и у рату? Да не извршавам наређења која он доноси у складу са законом? Па који је смисао тога и на шта то личи?

Можете се не слагати и отићи с места на коме сте.

Могу да се не слажем у процесу доношења одлуке и да изразим своје мишљење, али кад се донесе законита одлука, ја морам да је спроведем. Начелник Генералштаба није изабран политички или на изборима, па да може да понуди оставку. Може само да напише захтев за престанак професионалне службе, дакле, за разрешење од службе, а то значи разрешење од посла. О мом постављењу и разрешењу одлучује председник. Ја не могу да му дам оставку, јер је то неспојиво са службом. Мишљења има различитих, али по битним питањима нема разлике. Постоји слобода да свако од нас изнесе свој став, али исто тако кад се донесе одлука она се односи на све у систему и само тако може да функционише војска. Другачије, она је опасност за државу.

Звучи као да је војска недодирљива за политичке утицаје, а сви знамо да није тако…

Што се тиче прописа, правила и начина на који функционише, недодирљива је. Све друго би довело систем у питање. Војска је јака колико је поштују сви грађани Србије. Сви морамо имати довољно политичке зрелости да је управо и третирамо као војску свих грађана. Власт је променљива. И било која власт мора да поштује институционалну улогу и значај војске.

Председник државе је врховни командант, али је изгледало да за време поплава Вучић ту улогу преузима. По процедурама, када се војска ставља на располагање цивилима, он није прекршио овлашћења, али је вас, начелника ГШ поставио у одбрану једног града. Ко је, онда, командовао војском? И како сте лично доживели тај задатак?

Кад имате ситуацију која прети да однесе људске животе и материјална добра у пола државе, премијер мора нешто да предузме. Око три сата ноћу смо министар Гашић и ја стигли у Уб, а пре тога са министрима Стефановићем и Селаковићем ишли смо према Чачку, Пожеги, у Ужице, па Западном Србијом према Ваљеву, Убу и назад у Београд. Видели смо угрожене животе људи, поплављене куће… У Чачку хеликоптером спашавамо људе, у Пожеги све под водом, у Ваљеву мост однет, у Убу председник општине мокар до коже каже: људи не знам на коју ћу страну… Све то премијер сутрадан има испред себе и наравно да ће ангажовати све расположиво. Нема везе што је Диковића одредио у Шабац. Та одлука је ношена потребом да људи, најодговорнији, буду тамо. Пазите, да је тамо отишао мој командант батаљона, да би употребио неко средство из његовог састава, он мора да назове свог претпостављеног, он следећег, и све до мене, ја да одобрим, па све назад – време тече. Да је пукао насип у Шапцу, била би катастрофа. Тамо се спасава ТЕНТ. Да се Сава излила, пола Београда би било потопљено. Ја то нисам схватио као деградацију. А војском сам командовао из Шапца. Нисам ја тамо био отуђен. Лако је критиковати, а да ли је неко одао признање премијеру због тога што је спасио ситуацију у Шапцу и одлуке да се брани по сваку цену?

Тврдите да су оптужбе Фонда за хуманитарно право нетачне, али зашто мислите да би Фонд тражио доказе да сте учествовали у злочинима на КиМ?

У НАТО агресији смо извршавајући легалне и легитимне државне задатке били ангажовани на простору КиМ. Наравно да онима који креирају свет данас није у интересу да било ко на било који начин угрози њихове идеје и стратегије. На том путу се 1999. нашла и Србија и зато је дошло до агресије. То чиме се агресија правда је нешто друго. Дефинитивно је утврђено да је злочина на простору КиМ било. За то су људи и одговарали. Осуђени су и по командној одговорности, о којој бисмо могли дискутовати. Дакле, циљ је да сви који су били у прилици да командују неком формацијом одговарају за злочин који је починио неки припадник те формације, а да притом ницу ни организовали, нити наредили, нити учествовали у том злочину. Ако сви у том ланцу командовања одговарају за злочин који је неко учинио, ако га је учинио, какав, у будућности, очекујете однос људи који командују формацијама и у прилици су да се бране и употребљавају оружје? То је специјални рат који се води против Србије. Ако је у зони моје јединице било злочина, па се ти злочини докажу и ако ја одговарам за њих, други за тај исти злочин не треба да одговарају. Ја ћу да станем пред суд, иако нисам, понављам, ни наредио, ни организовао, ни учествовао у томе. Никада нисам ни у једној својој реченици ни заповести рекао да се убија неко ко нема оружје. У овој држави, дакле, треба напасти све оне који мисле другачије и раде другачије зарад тога да се сваки Србин прикаже као злочинац. А шта је са злочинима тзв. ОВК? Зна се и ко финансира и подржава Фонд. Да то не раде не би имали сврху постојања. Наћи ће се пет Албанаца и три Србина који ће доћи на суд да кажу шта треба, али ја знам шта је истина. Тешко то пада човеку. Али покушавам да се смирим истином. Јер она је на мојој страни, а све остало је ствар политике.

Како као војник армије чији су официри у Хагу одговарали за ратне злочине реагујете на повратак Насера Орића у БиХ?

Мој став се не разликује од званичног става Владе. Реч је о политичкој одлуци. Није Орић први који је пуштен, а да је на снази била потерница Србије. То довољно говори о правди!

Шта за Србију значи растућа опасност од тероризма?

Живимо у времену глобализације, неки то зову и новим колонијализмом. Никада више него у данашње време се није говорило о миру, демократији, безбедности, а да мир никада није био више угрожен. Данас се на преко 50 тачака у свету воде ратови, локални или регионални. Све то може да се прошири. Ко је пре само две године могаo да претпостави да ће доћи до сукоба у Украјини – у срцу Европе? На Блиском истоку се појавила нова сила – Исламска држава, која има јасне циљеве и интернационални карактер, јер се у њеним редовима боре људи из више од 60 земаља. У таквим околностима не може се говорити да мир у свету није угрожен. И на овим просторима нису решени многи односи и у сваком моменту, у зависности од интереса, може доћи до сукоба.

Где?

Изражени су територијални апетити. Ако премијер једне суверене државе маше заставом те исте државе која треба да буде „велика или већа“, јасно је да је то простор Косова и Метохије, не изузимајући БиХ, где, такође, нека питања нису решена. Према подацима којима располажемо између 450 и 500 људи са ових простора се бори на страни ИД. Они ће се враћати с фронта и процене су да могу бити мобилизатори других и изазвати немире на овом простору који је безбедносно крхaк. Пример Македоније је најбољи показатељ да постоје снаге којима није у интересу мир. Ми немамо територијалних претензија према било коме.

Како одговарамо на ту претњу?

Током конфликта у Македонији реаговали смо одмах како бисмо спречили преливање сукоба у Србију. Показало се да правовремена и превентивна реакција битно одређује даљи ток угрожавања безбедности. Пратимо пажљиво ситуацију, сарађујемо добро са безбедносним структурама суседних земаља.

Постоји уверење да је професионализација и реформа довела до претеране пацификације Војске. Можете ли рећи да је војска борбено оспосoбљенија него што је била пре ових процеса?

Велике промене у које смо ушли од 2006. су биле нужне. Нисмо, након распада СФРЈ, а касније и СЦГ, могли задржати исте војне ефективе. Ако смо у том моменту имали више од 100.000 људи под оружјем, постављало се питање да ли Србија може да издржи тај број људи и обезбеди технику за тако организоване саставе и дефинитивно има ли потребе да и даље имамо толику војску. Дошли смо до бројa од 36.000 и сматрамо да таква војска, уз опремање које је у току, може да одговори изазовима.

Како ће се располагати новцем од продаје војне имовине?

Нисам задовољан како се располагало средствима од продаје војне имовине. Нажалост, било је и отимања. Када смо кренули у трансформацију, остао је део технике и опреме који више није био потребан. Многи су у томе видели прилику да се заради. Јасно смо рекли да новац мора ићи у модернизацију Војске. Нису, међутим, сва средства Војсци и додељена. Нисам задовољан ни стандардом припадника Војске. Ко не негује своју војску, неговаће туђу.

Ко је отимао?

И данас имамо проблеме и чинимо велике напоре да стамбено збринемо пензионисане, па и активне припаднике Војске. Када смо пре осам-девет година предали зграду у Немањиној број 9, требало је да добијемо 800 станова. Ни до данас нисмо добили ниједан. Може неко рећи да је то имовина државе Србије, и у суштини јесте тако, али тада је та зграда узета у замену за обећане станове и о томе постоји уговор са Министарством финасија. Сада морамо даљом продајом имовине највећи део средстава да усмеримо за стамбено збрињавање, уместо да уложимо у модернизацију и куповину новог наоружања, па и побољшање животног стандарда припадника Војске. О томе су одлучивали политичари.

Драгана Пејовић

Зоран Прерадовић