Intervju načelnika Generalštaba Vojske Srbije za „NIN“

Četvrtak, 2.7.2015 | Intervjui

Predsedavanje OEBS-u, sve otvorenija uputstva kako treba uskladiti spoljnu i bezbednosnu politiku sa politikom EU i učešće Srbije na vojnoj paradi u Moskvi za Dan pobede zategli su odnos Unije prema Beogradu, koji želi biti neutralan. Dodatnu nervozu u odnose unele su dve vežbe Vojske Srbije sa ruskim snagama...

Predsedavanje OEBS-u, sve otvorenija uputstva kako treba uskladiti spoljnu i bezbednosnu politiku sa politikom EU i učešće Srbije na vojnoj paradi u Moskvi za Dan pobede zategli su odnos Unije prema Beogradu, koji želi biti neutralan. Dodatnu nervozu u odnose unele su dve vežbe Vojske Srbije sa ruskim snagama, uprkos nesrazmerno većem broju takvih manevara sa NATO-om. „Srbija je neutralna. Važna nam je regionalna saradnja, važna je saradnja i sa EU jer je naše strateško opredeljenje članstvo u Uniji. Želimo saradnju i sa NATO i sa Rusijom i sa Kinom. Polja saradnje su tamo gde postoji zajednički interes“, kaže u intervjuu za NIN načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković.

On, takođe, naglašava da program Partnerstvo za mir kome je Srbija pristupila nema obavezujući karakter. „Njime ne ispunjavamo interes NATO-a, nego naše interese. U tom smislu, ni IPAP sporazum nas ne obavezuje, već nam daje mogućnost da biramo ono što je u našem interesu“.

U čemu je naš interes u IPAP sporazumu ako ne zbog članstva u NATO?

Partnerstvu za mir i tom IPAP-u se pristupa jer želite da dostignete standarde u skladu sa tim ciljevima i želite da razvijate sebe uz pomoć programa za jačanje sopstvenih kapaciteta. Niko nas ne može ucenjivati članstvom u NATO samo zato što smo koristili pristupne fondove i prihvatili određene ciljeve. Danas to pitanje nije na stolu.

Srbija je učestvovala i na NATO vežbama čiji povod je ukrajinska kriza, a cilj odbrana baltičkih zemalja od Rusije. Da li se Vojska ponaša u skladu sa deklaracijom o neutralnosti?

To nikako ne znači da ćemo učestvovati u odbrani baltičkih zemalja. Mi ne učestvujemo ni u jednoj NATO misiji, a kamoli u nekoj operaciji. Suština je u obuci naših jedinica. Hteli smo da vidimo kako se prave planovi, kako se razmišlja, kako se angažuju snage... Zašto bismo se zatvarali, pogotovo što nikoga nismo ugrozili prisustvom na toj vežbi.

Srbija je pod snažnim pritiskom da se opredeli. Da li je neutralnost održiva?

Sadašnji status Srbije je nesumnjivo najbolje rešenje. To ne znači da ukoliko se promene uslovi, neće biti promenjena odluka o tome. Naša je obaveza da pažljivo pratimo situaciju i pozicioniramo se u odnosu na globalna kretanja.

Kako ćemo se pozicionirati u okruženju koje je već u NATO ili se sprema za ulazak?

I danas sarađujemo sa susednim zemljama. Nikada niko nije postavio pitanje našeg članstva i zašto bismo mi to činili? Neće nam ni u bezbednosnom ni u političkom smislu pomoći ni Istok ni Zapad ako sami sebi ne pomognemo. Kada sve mogućnosti iskoristimo, bićemo više poštovani od onih koji odlučuju o globalnim kretanjima i bezbednosti.

Izjavili ste da je namera bila ispravna, bez obzira na to što niste znali za podizanje helikoptera Mi-17 u akciji spasavanje bebe. Da li biste, da ste znali, i vi naredili da helikopter uzleti?

Sve što se događalo nakon te tragedije je ispolitizovano, okrenulo se u pogrešnom smeru. Ne može se posmatrati želja da se spasi ugroženi život bilo kako drugačije osim dobrom namernom. Ja bih se, takođe, saglasio s tim. Ne bih rekao da ne može, ako može. Posebna priča su uslovi, ali sam čin odluke u situaciji u kojoj imate ugrožen život, mogućnost da reagujete i sredstvo, ne treba dovoditi u pitanje.

U izveštaju komisije Ministarstva odbrane zaključuje se da su uzroci udesa ljudski faktor i propusti u planiranju, organizaciji i rukovođenju letom. U zaključku komisije GŠ stoji da su vremenski uslovi bili ispod zahtevanog minimuma i da je bilo propusta u lancu komandovanja. Čiji su to propusti?

Predmeti su na sudu i sreća je što se tim bavi Više tužilaštvo, a ne vojni sudovi, jer bi delovalo kao da se nešto krije. Neka sve ide svojim tokom. A ja znam da niko nije zaštićen.

Zašto nije bilo smene odgovornih?

I ta pitanja o odgovornosti delom su bila paušalna. Ljudi su optuživani bez dokaza. Sud treba to da dokaže ko je odgovoran za pad helikoptera. Niko od nas ne želi da živi sa tom odgovornošću ni bremenom. Neki mediji su se ponašali kako nije trebalo. Pitanje da li je vaš muž pio postaviti suprugi nastradalog je neprihvatljivo. Šta očekujete da ona kaže? To je produžavanje bola, bez smisla.

Nisu mediji dali obdukcijski izveštaj iz koga se stiče utisak da se krivica svaljuje na Omera Mehića.

Opet utisak. Pustite utisak.

To stoji u nalazu...

A što mislite da stoji? Zato što nije istina ili zato što je utvrđeno da je tako? Ne vidim potrebu da se iz te činjenice bilo šta dalje konstruiše što neće utvrditi ljudi koji vode postupak.

Dve su stvari ključne. Kršenje procedure, pa i preskakanje lanca komandovanja i druga, zašto se insistiralo na sletanju na aerodrom „Nikola Tesla“?

Sve što ja kažem može da bude na štetu tog procesa. Siguran sam da će odgovornost biti utvrđena. Sada je važno da iskustva iz ove nesreće primenjujemo u daljem radu. Pravila u vazduhoplovstvu su, na žalost, pisana krvlju.

Da li postupate po preporukama komisije koju ste vi formirali? Nakon nesreće, na primer, bilo je nejasno u kojim se situacijama vojska uključuje u akcije spasavanja i ko donosi tu odluku?

Vojska može da se uključi i na odluku ministra odbrane, koja može biti saopštena i usmeno i na pisani način.

Ta situacija je potkrepila tvrdnje da se vojni vrh deli po političkoj liniji na Vučićeve i Nikolićeve ili vaše i Gašićeve. Postoji li sukob između vas i generala Bandića?

Ma, dajte, otkud to? Nema takvih podela.

Imate u kabinetu sliku predsednika, a nemate takvu sliku premijera.

U lancu komandovanja vojskom nema premijera. Njegova uloga se odnosi na upravljanje. Tu je i njegova slika, iz vremena kada je bio ministar odbrane.

Kako onda premijer može da preuzme odgovornost?

Ne bih drugoga da tumačim. U štampi se pojavljuje hipotetičko pitanje ko je čiji. Vojska na tim principima ne funkcioniše. Jasno se znaju pravila, odnosi, odgovornost i nadležnost. Nema govora ni o kakvim sukobima. Jasna su pravila i ista su za kapetana i generala. Naravno, nisu ista ovlašćenja. Bandić je odličan general, divan čovek i oficir. Pa, ja ne bih dozvolio da između nas postoji sukob.

Zašto onda ministar nije pozvao vas u noći kad je angažovao helikopter? Kako se s njim slažete?

Izrekao bih laž ako bih rekao da se slažemo po svim pitanjima, ali dajte mi dva čoveka koja su saglasna u svim pitanjima. Naš odnos je korektan i jasno definisan. Nije ključno pitanje zašto mene nije pozvao. I to ne znači da su odnosi narušeni. Vojska tako ne može da funkcioniše. Kako ja mogu, na primer, da imam narušen odnos sa predsednikom koji je vrhovni komandant u miru i u ratu? Da ne izvršavam naređenja koja on donosi u skladu sa zakonom? Pa koji je smisao toga i na šta to liči?

Možete se ne slagati i otići s mesta na kome ste.

Mogu da se ne slažem u procesu donošenja odluke i da izrazim svoje mišljenje, ali kad se donese zakonita odluka, ja moram da je sprovedem. Načelnik Generalštaba nije izabran politički ili na izborima, pa da može da ponudi ostavku. Može samo da napiše zahtev za prestanak profesionalne službe, dakle, za razrešenje od službe, a to znači razrešenje od posla. O mom postavljenju i razrešenju odlučuje predsednik. Ja ne mogu da mu dam ostavku, jer je to nespojivo sa službom. Mišljenja ima različitih, ali po bitnim pitanjima nema razlike. Postoji sloboda da svako od nas iznese svoj stav, ali isto tako kad se donese odluka ona se odnosi na sve u sistemu i samo tako može da funkcioniše vojska. Drugačije, ona je opasnost za državu.

Zvuči kao da je vojska nedodirljiva za političke uticaje, a svi znamo da nije tako…

Što se tiče propisa, pravila i načina na koji funkcioniše, nedodirljiva je. Sve drugo bi dovelo sistem u pitanje. Vojska je jaka koliko je poštuju svi građani Srbije. Svi moramo imati dovoljno političke zrelosti da je upravo i tretiramo kao vojsku svih građana. Vlast je promenljiva. I bilo koja vlast mora da poštuje institucionalnu ulogu i značaj vojske.

Predsednik države je vrhovni komandant, ali je izgledalo da za vreme poplava Vučić tu ulogu preuzima. Po procedurama, kada se vojska stavlja na raspolaganje civilima, on nije prekršio ovlašćenja, ali je vas, načelnika GŠ postavio u odbranu jednog grada. Ko je, onda, komandovao vojskom? I kako ste lično doživeli taj zadatak?

Kad imate situaciju koja preti da odnese ljudske živote i materijalna dobra u pola države, premijer mora nešto da preduzme. Oko tri sata noću smo ministar Gašić i ja stigli u Ub, a pre toga sa ministrima Stefanovićem i Selakovićem išli smo prema Čačku, Požegi, u Užice, pa Zapadnom Srbijom prema Valjevu, Ubu i nazad u Beograd. Videli smo ugrožene živote ljudi, poplavljene kuće… U Čačku helikopterom spašavamo ljude, u Požegi sve pod vodom, u Valjevu most odnet, u Ubu predsednik opštine mokar do kože kaže: ljudi ne znam na koju ću stranu… Sve to premijer sutradan ima ispred sebe i naravno da će angažovati sve raspoloživo. Nema veze što je Dikovića odredio u Šabac. Ta odluka je nošena potrebom da ljudi, najodgovorniji, budu tamo. Pazite, da je tamo otišao moj komandant bataljona, da bi upotrebio neko sredstvo iz njegovog sastava, on mora da nazove svog pretpostavljenog, on sledećeg, i sve do mene, ja da odobrim, pa sve nazad – vreme teče. Da je pukao nasip u Šapcu, bila bi katastrofa. Tamo se spasava TENT. Da se Sava izlila, pola Beograda bi bilo potopljeno. Ja to nisam shvatio kao degradaciju. A vojskom sam komandovao iz Šapca. Nisam ja tamo bio otuđen. Lako je kritikovati, a da li je neko odao priznanje premijeru zbog toga što je spasio situaciju u Šapcu i odluke da se brani po svaku cenu?

Tvrdite da su optužbe Fonda za humanitarno pravo netačne, ali zašto mislite da bi Fond tražio dokaze da ste učestvovali u zločinima na KiM?

U NATO agresiji smo izvršavajući legalne i legitimne državne zadatke bili angažovani na prostoru KiM. Naravno da onima koji kreiraju svet danas nije u interesu da bilo ko na bilo koji način ugrozi njihove ideje i strategije. Na tom putu se 1999. našla i Srbija i zato je došlo do agresije. To čime se agresija pravda je nešto drugo. Definitivno je utvrđeno da je zločina na prostoru KiM bilo. Za to su ljudi i odgovarali. Osuđeni su i po komandnoj odgovornosti, o kojoj bismo mogli diskutovati. Dakle, cilj je da svi koji su bili u prilici da komanduju nekom formacijom odgovaraju za zločin koji je počinio neki pripadnik te formacije, a da pritom nicu ni organizovali, niti naredili, niti učestvovali u tom zločinu. Ako svi u tom lancu komandovanja odgovaraju za zločin koji je neko učinio, ako ga je učinio, kakav, u budućnosti, očekujete odnos ljudi koji komanduju formacijama i u prilici su da se brane i upotrebljavaju oružje? To je specijalni rat koji se vodi protiv Srbije. Ako je u zoni moje jedinice bilo zločina, pa se ti zločini dokažu i ako ja odgovaram za njih, drugi za taj isti zločin ne treba da odgovaraju. Ja ću da stanem pred sud, iako nisam, ponavljam, ni naredio, ni organizovao, ni učestvovao u tome. Nikada nisam ni u jednoj svojoj rečenici ni zapovesti rekao da se ubija neko ko nema oružje. U ovoj državi, dakle, treba napasti sve one koji misle drugačije i rade drugačije zarad toga da se svaki Srbin prikaže kao zločinac. A šta je sa zločinima tzv. OVK? Zna se i ko finansira i podržava Fond. Da to ne rade ne bi imali svrhu postojanja. Naći će se pet Albanaca i tri Srbina koji će doći na sud da kažu šta treba, ali ja znam šta je istina. Teško to pada čoveku. Ali pokušavam da se smirim istinom. Jer ona je na mojoj strani, a sve ostalo je stvar politike.

Kako kao vojnik armije čiji su oficiri u Hagu odgovarali za ratne zločine reagujete na povratak Nasera Orića u BiH?

Moj stav se ne razlikuje od zvaničnog stava Vlade. Reč je o političkoj odluci. Nije Orić prvi koji je pušten, a da je na snazi bila poternica Srbije. To dovoljno govori o pravdi!

Šta za Srbiju znači rastuća opasnost od terorizma?

Živimo u vremenu globalizacije, neki to zovu i novim kolonijalizmom. Nikada više nego u današnje vreme se nije govorilo o miru, demokratiji, bezbednosti, a da mir nikada nije bio više ugrožen. Danas se na preko 50 tačaka u svetu vode ratovi, lokalni ili regionalni. Sve to može da se proširi. Ko je pre samo dve godine mogao da pretpostavi da će doći do sukoba u Ukrajini – u srcu Evrope? Na Bliskom istoku se pojavila nova sila – Islamska država, koja ima jasne ciljeve i internacionalni karakter, jer se u njenim redovima bore ljudi iz više od 60 zemalja. U takvim okolnostima ne može se govoriti da mir u svetu nije ugrožen. I na ovim prostorima nisu rešeni mnogi odnosi i u svakom momentu, u zavisnosti od interesa, može doći do sukoba.

Gde?

Izraženi su teritorijalni apetiti. Ako premijer jedne suverene države maše zastavom te iste države koja treba da bude „velika ili veća“,  jasno je da je to prostor Kosova i Metohije, ne izuzimajući BiH, gde, takođe, neka pitanja nisu rešena. Prema podacima kojima raspolažemo između 450 i 500 ljudi sa ovih prostora se bori na strani ID. Oni će se vraćati s fronta i procene su da mogu biti mobilizatori drugih i izazvati nemire na ovom prostoru koji je bezbednosno krhak. Primer Makedonije je najbolji pokazatelj da postoje snage kojima nije u interesu mir. Mi nemamo teritorijalnih pretenzija prema bilo kome.

Kako odgovaramo na tu pretnju?

Tokom konflikta u Makedoniji reagovali smo odmah kako bismo sprečili prelivanje sukoba u Srbiju. Pokazalo se da pravovremena i preventivna reakcija bitno određuje dalji tok ugrožavanja bezbednosti. Pratimo pažljivo situaciju, sarađujemo dobro sa bezbednosnim strukturama susednih zemalja.

Postoji uverenje da je profesionalizacija i reforma dovela do preterane pacifikacije Vojske.  Možete li reći da je vojska borbeno osposobljenija nego što je bila pre ovih procesa?

Velike promene u koje smo ušli od 2006. su bile nužne. Nismo, nakon raspada SFRJ, a kasnije i SCG, mogli zadržati iste vojne efektive. Ako smo u tom momentu imali više od 100.000 ljudi pod oružjem, postavljalo se pitanje da li Srbija može da izdrži taj broj ljudi i obezbedi tehniku za tako organizovane sastave i definitivno ima li potrebe da i dalje imamo toliku vojsku. Došli smo do broja od 36.000 i smatramo da takva vojska, uz opremanje koje je u toku, može da odgovori izazovima.

Kako će se raspolagati novcem od prodaje vojne imovine?

Nisam zadovoljan kako se raspolagalo sredstvima od prodaje vojne imovine. Nažalost, bilo je i otimanja. Kada smo krenuli u transformaciju, ostao je deo tehnike i opreme koji više nije bio potreban. Mnogi su u tome videli priliku da se zaradi. Jasno smo rekli da novac mora ići u modernizaciju Vojske. Nisu, međutim, sva sredstva Vojsci i dodeljena. Nisam zadovoljan ni standardom pripadnika Vojske. Ko ne neguje svoju vojsku, negovaće tuđu.

Ko je otimao?

I danas imamo probleme i činimo velike napore da stambeno zbrinemo penzionisane, pa i aktivne pripadnike Vojske. Kada smo pre osam-devet godina predali zgradu u Nemanjinoj broj 9, trebalo je da dobijemo 800 stanova. Ni do danas nismo dobili nijedan. Može neko reći da je to imovina države Srbije, i u suštini jeste tako, ali tada je ta zgrada uzeta u zamenu za obećane stanove i o tome postoji ugovor sa Ministarstvom finasija. Sada moramo daljom prodajom imovine najveći deo sredstava da usmerimo za stambeno zbrinjavanje, umesto da uložimo u modernizaciju i kupovinu novog naoružanja, pa i poboljšanje životnog standarda pripadnika Vojske. O tome su odlučivali političari.  

 

Dragana Pejović

Zoran Preradović

Povezane vesti