General-potpukovnik Zdravko Ponoš, načelnik Generalštaba Vojske Srbije - VOJSKA SRBIJE IZMEDjU ŽELjA I POTREBA

Ponoš: Dobro veče.

B92: Evo, ja sam navela samo dve vesti koje smo čuli prošle nedelje. Šta ste zapravo tamo radili? Šta je bila glavna tema razgovora i glavni, da tako kažem, rezultat ove posete koju ste imali u Americi?

Ponoš: Ovo je bila prva poseta ove vrste, kao što je već javljeno našim medijima, posle više od 50 godina, susret načelnika generalštaba ove dve zemlje. Doduše, ja sam imao priliku i ranije da putujem u SAD i da se viđam sa odgovarajućim ljudima u Pentagonu. Kao zamenik načelnika Generalštaba sreo sam zamenika načelnika Generalštaba SAD-a admirala Đimbastijanija, a ovaj put je to bio razgovor s kolegom generalom Piterom Pejsom. Taj susret sam po sebi je značajan jer pokazuje da je dostignuti nivo vojne saradnje posle obnavljanja od pre par godina već zapažen, zaslužuje pažnju, a pokazuje i sklonost i spremnost obe strane da se ta saradnja unapređuje. Tokom tog razgovora mi smo dotakli nekoliko značajnih tema za obe strane, a s ciljem kako da iskoristimo raspoloživi politički prostor, jer vojska mora da se kreće u raspoloživom spoljnopolitičkom prostoru kad je ovakva vrsta saradnje u pitanju, kako da to na najbolji mogući način iskoristimo, kao što smo činili u prethodne tri godine. Taj prostor ni sad nije prevelik, ali do sad smo ga maksimalno koristili, koristili smo ga najviše u oblastima za koje je Vojska Srbije bila zainteresovana.

B92: A šta znači ta saradnja, šta je ona konkretno? Šta zapravo podrazumeva taj program državnog partnerstva?

Ponoš: Državno partnerstvo je jedan specifičan deo te saradnje, ali saradnja s Vojskom SAD-a i uopšte saradnja na odbrambenom planu je jedan širi kontekst. Ono na čemu smo mi radili prethodno vreme, to ćemo i nastaviti, to je saradnja na oblasti obrazovanja, obuke, izgradnje Vojske Srbije. I ta saradnja je do sada uglavnom išla preko Evropske komande oružanih snaga SAD-a u Štutgartu, sada je to dignuto na viši nivo baš prilikom ovog razgovora s generalom Pejsom, kada smo se i dogovorili da se otvori ta kancelarija za odbrambenu saradnju u Beogradu. Otvaranje te kancelarije je indikator da postoji spremnost američke strane da ozbiljno unapredimo jednu saradnju sa Srbijom, odnosno saradnju između dve vojske, zato što je ta kancelarija specifična, ona je upravo zadužena da koordinira saradnju u oblastima za koje se dogovorimo, a mi smo se dogovorili da prioritet ostane saradnja u oblasti obrazovanja. Doduše, mi u ovom momentu već imamo oficire na školovanju u vojnom koledzu u Americi, uskoro ćemo imati još nekoliko. Ako budu odobreni fondovi oko kojih smo se dogovarali, a koji nisu samo u nadležnosti Pentagona nego i Stejt Departmenta, taj program bi se poprilično proširio za iduću godinu i mnogo više naših oficira bilo bi na školovanju u Americi.

B92: Osim obrazovanja?

Ponoš: Obrazovanje, ekspertska razmena. Mi smo imali prethodnih godina, prošle godine pre svega, posetu ekspertskog tima Nacionalnog univerziteta odbrane, ja sam se i ovaj put sreo s tim ljudima, to je nekoliko uglednih profesora koji poznaju reformu sistema odbrane jako dobro u Centralnoj i Istočnoj Evropi, oni su to radili i u Americi ili usmeravali kao ljudi od struke. Uključivanje takvih ljudi, razmena mišljenja s njima, sugestije, upućivanje na iskustva koja su drugi imali, to je za nas jako značajno, to je korisno, znači ta ekspertska razmena. Ono što je bila moja poruka je to da mi nismo došli da tražimo ni pare ni opremu, mi smo došli da razgovaramo o znanju, o iskustvu, o nečemu što je dugoročna investicija u saradnju dve vojske, i to je naišlo na puno razumevanje kod generala Pejsa. Bilo je naravno razgovora i o nekim drugim aktuelnim pitanjima, dotakli smo naravno pitanje KFOR-a, ja bih rekao pre KFOR-a nego Kosova, jer pitanje Kosova je politička tema i pregovori o budućem statusu. Ja nemam nameru da razgovaram o tome, niti je general Pejs insistirao na tome, ali smo svakako razgovarali o potrebi da se unapređuje saradnja Vojske Srbije i KFOR-a, a u KFOR-u Amerika ima značajan kontigent.

B92: A na koji način?

Ponoš: Pa na način kako smo to i do sada radili, izgradnjom mera poverenja, poštovanjem mandata koje obe strane imaju, Vojska Srbije je do administrativne linije, KFOR je sa one strane linije, kontrolišući problem sinhronizovano, mi smo, doduše, čak i sinhronizovane patrole na administrativnoj liniji imali. Ja sam insistirao i pitao sam generala Pejsa da li mogu da napustim njegovu kancelariju i taj razgovor sa uverenjem da će Vojska SAD-a, onoliko koliko je prisutna u kontigentu KFOR-a, uraditi sve što je u njihovoj moći da ako dođe do eskalacije nasilja, što nikad ne može da se isključi, da će da uradi sve profesionalno i korektno, na način na koji bi to uradila i Vojska Srbije dovodeći to u red, dobio sam ta uveravanja, ta uveravanja je ponovio i gospodin Danijel Frid, pomoćnik Kondolize Rajs, državnog sekretara.

B92: A da li ste uopšte razmatrali te eventualne situacije u kojima bi moglo doći do nekih nemira i na Kosovu, a i na jugu Srbije, jer to je nekako, čini se, sistem spojenih sudova kada je reč o...

Ponoš: To je već pitanje, moglo bi se reći, taktičkog nivoa, vojničkim rečnikom rečeno, to nije prilika da se o tome razgovara sa generalom Pejsom, to su stvari o kojima sam ja razgovarao sa komandantom KFOR-a generalom Katerom, to je važno da saradnja i razumevanje postoje i na tom nivou. Između Vojske Srbije i KFOR-a u ovom momentu može da se kaže da postoji profesionalno partnerski odnos, i ja verujem da ako stvari krenu u lošem smeru da možemo da računamo na taj profesionalni odnos, ja sam u svakom slučaju svaki put koristio priliku da apelujem na to.

B92: Svojevremeno je bar ovde u ovdašnjim medijima bila objavljena jedna analiza CIA-e, sad kad već pričamo o Vašoj poseti Americi, o Kosovu. U toj analizi je otprilike predviđena mogućnost da dođe do izazivanja nemira i sukoba na severu Kosova od strane Srba, da bi im u tom slučaju upravo Vojska Srbije pritekla u pomoć i da bi se tako na taj način rešavalo pitanje Kosova. Da li ste i o takvim scenarijima pričali, uopšte o ulozi vojske, ukoliko bi se recimo tako nešto desilo?

Ponoš: Ne, to su špekulacije, generali ne pričaju o špekulacijama, to jednostavno nije relevantno. Vojska Srbije ima jasan mandat, on je definisan tzv. Kumanovskim sporazumom, dokumentima koji su kasnije proizašli iz toga, koje je potpisao predsednik Srbije kao nadležan za to, ministar odbrane, poštovanje međunarodnog prava, domaćih zakona, i to je u okviru...

B92: I mandat joj je do granica uže Srbije?

Ponoš: U ovom momentu je to tako, i tu nema nikakvih dilema. Ako neko promeni mandat, vojska mora da poštuje onoga ko ima mandat da joj promeni mandat.

B92: Evo, ja ću pročitati jednu od kritika koja se upravo vezuje za to što Vi pričate. Recimo, objavljeno je u Politici, baš ću da citiram: „Moglo bi se reći da je vojska potpuno okrenuta Zapadu i evroatlantskim integracijama, a taj Zapad želi da Srbiji oduzme Kosmet, koji bi ta ista srpska vojska po Ustavu trebalo da brani.“

Ponoš: Ja nisam imao prilike da pročitam to.

B92: To je jedno od mišljenja u kojima se upravo kritikuje i Vaš način reforme vojske, o čemu ćemo pričati kasnije, ali otprilike ta kontradikcija saradnje sa konkretno sad Amerikom i zapadnim zemljama i jedna ustavna obaveza Vojske Srbije.

Ponoš: Ja tu odredbu na taj način napisanu, kao što je neki novinar sebi dozvolio da je interpretira, nisam pročitao u Ustavu Srbije. Vojska izvršava naredbe, kao što sam rekao, od onoga koji ima pravo da joj dâ naredbe, a i pretpostavljam da su ustavotvorci vodili računa i o Kumanovskom sporazumu kao našoj međunarodnoj obavezi.

B92: 15 oficira i podoficira će ići u Ohajo. Da li je to prvi konkretan znak te saradnje o kojoj pričate, o kojoj ste dogovorili?

Ponoš: Ima nekoliko elemenata bitnih. Već u Vašingtonu smo se dogovorili, osim otvaranja ove kancelarije ima još jedan značajan element, a to je pokretanje redovnih bilateralnih konsultacija jednom godišnje na nivou dva ministarstva, to je isto tako dokaz relativno visokih vojnih odnosa ili odnosa saradnje u oblasti odbrane dva ministarstva. Dogovorio sam se sa generalom Pejsom, u stvari pozvao sam ga da poseti Srbiju, on je to prihvatio, u dogledno vreme, da se ne čeka opet 56 godina. A saradnja sa Nacionalnom gardom Ohaja je tzv. program državnog partnerstva. Možda je važno za naše gledaoce i građane Srbije da znaju, 50 Sjedinjih država ima preko 50 programa takve vrste sa raznim državama u svetu. Recimo, Kalifornija ima sa Ukrajinom, Minesota, čini mi se, sa Hrvatskom, Ohajo sa nama i sa Mađarskom. To je jedan uhodan sistem komunikacije država koje su slične po broju stanovnika, pa moglo bi se čak u nekom smislu reći i po ekonomiji, Ohajo je otprilike primeren partner Srbiji. I to su programi koji počinju kao vojno-vojni, a kasnije evoluiraju u vojno-civilni, na kraju je i u civilnim oblastima mnogo saradnje, u oblasti obrazovanja, nauke, ekonomije. Ovo što ste pomenuli je rezultat i celi taj program je posledica potpisanog tzv. sporazuma SOFA, koji je predsednik Tadić prošle godine potpisao s Kondolizom Rajs. Prošlo je devet meseci, mi smo za tih devet meseci imali devet aktivnosti što u SAD-u, što u Srbiji, naši su oficiri odlazili tamo, grupa pilota, kadrovika, vojničkim rečnikom rečeno, njihovi su dolazili ovde. Razgovaralo se o konkretnim stvarima, kako oni recimo formiraju tzv. podoficirski kor, šta je od toga primenljivo kod nas, kako školuju pilote, uskoro ćemo razgovarati oko toga kako im logistika funkcioniše u avijaciji. Sad dolazi ta grupa naših oficira tamo, to je 15 oficira i podoficira u stvari, i to je značajno po tome što je... Bilo je nekakvih komentara o potpisivanju tog sporazuma SOFA: „Sad će stići hiljade američkih vojnika, praviće baze u Srbiji.“ Kao što vidite, najpre naša jedinica odlazi u Ohajo, nosiće naše uniforme sa našim obeležjima, i biće na uvežbavanju zajedno sa američkim vojnicima i oficirima tamo.

B92: Imamo li sa još nekom drugom zemljom tako dinamičnu saradnju kao sa SAD-om?

Ponoš: Imamo recimo sa Grčkom vrlo dinamičnu saradnju, njihovi padobranci su redovno naši gosti i specijalci na zajedničkoj obuci, naši odlaze tamo. Imamo pet što oficira, što studenata na Vojnoj akademiji koji se školuju u Grčkoj, o trošku grčkog Ministarstva odbrane. Imamo isto tako ljude u Italiji na sličnom školovanju, isto imamo saradnju specijalnih jedinica. Dok smo bili SCG imali smo saradnju i mornarica, ali to možda nije izazivalo toliku pažnju javnosti kao ova saradnja sa SAD-om zato što je relativno brzo dobila na ubrzanju, i zato što je profil Amerike...

B92: I zbog toga što je jedna od glavnih kritika upućenih Vama da ste Vi zapravo čovek Zapada, čija je misija da nas ubaci što pre u NATO itd. Imamo li sa Rusijom neku sličnu saradnju, baš zbog toga Vas namerno to pitam? Da li sa istočnim blokom sarađujemo isto tako intenzivno kao i sa Amerikom, tzv. istočnim blokom, izvinjavam se?

Ponoš: Pa ne postoji to, kao što znate, više kao istočni blok. Mi smo podjednako otvoreni za saradnju sa svima onima koji imaju kompatibilne interese, profesionalne pre svega. Ova naša saradnja, sa stanovišta Generalštaba, nije stvar političkog opredeljenja, nije na nama da se politički opredeljujemo nego da dostižemo visoke profesionalne standarde. I svak onaj ko je u stanju da nudi takve standarde u raznim oblicima, ako je to školovanje, kursevi, zajedničke vežbe, ekspertska saradnja, mi to rado prihvatamo, čak i takmičenja. Danas sam dobio potvrdu da će grupa ruskih pilota biti naši gosti na jednom takmičenju u septembru u oblasti padobranstva, u stvari ne pilota nego padobranaca. Postoje druge oblasti saradnje, sa Rusijom su to bile oblasti iz domena vojno-ekonomske saradnje prvenstveno u prethodnoj godini.

B92: Šta smo konkretno dobili članstvom...

Ponoš: Izvinjavam se, bitno je da spomenem i Kinu, imamo i tamo ljude na školovanju.

B92: Šta smo konkretno dobili članstvom u Partnerstvu za mir? Već nekoliko meseci smo tamo. Šta mi imamo za sada od toga? Evo, bili ste pre, ako se ne varam, dve nedelje u Briselu, i to je bila jedna od tema, Partnerstvo za mir. Šta imamo od toga?

Ponoš: Ulazak Srbije u Partnerstvo za mir je, ja bih rekao, posle 2000. godine i ulaska u Savet Evrope i UN verovatno najznačajniji spoljnopolitički događaj te vrste. Ušla je, kao što znate, Srbija, BiH i Crna Gora, jedine tri države na tom delu severne polusfere, hemisfere, od Vladivostoka do Vankuvera koje do sada nisu bile tu. Rusija je jedan od uglednijih članova programa Partnerstvo za mir, čak ima i specifičan odnos sa NATO-om. Ulaskom tu mi smo jednostavno zauzeli svoje mesto koje nam u tom pogledu pripada, neke bezbednosne arhitekture Evrope i Evroazije i Severne Amerike, kako bi se nazvao taj geografski deo sveta. Ono što smo do sad imali i pre ulaska u Partnerstvo za mir, imali smo saradnju sa NATO-om u oblastima koje su nama trebale, imali smo pristup nekim programima isto školovanja i obuke. Ispada da je stalno insistiram na tome, ali ja mislim da je značajno jer je dugoročna priča, to nije 2007., to je razvoj ove vojske u stručnom pogledu u narednih nekoliko godina. Ljudi koje sad školujemo će biti u vojsci dugo posle mog odlaska u penziju, zato je to značajno.

B92: Da, ali mi još uvek nemamo taj prezentacioni dokument koji se odnosi na Partnerstvo. Zbog čega ga nemamo?

Ponoš: Najpre možda da kažem šta smo ipak uspeli da uradimo. Uspeli smo da imamo saradnju sa NATO-om na ekspertskom planu, njihovi ljudi su dolazili ovde, naši su išli tamo. Imali smo pristup nekim aktivnostima koje nisu bile pod embargom zbog toga što nismo potpisali, kao što ste sami rekli, prezentacioni dokument do sada, jer nismo potpisali bezbednosni sporazum. Ovih prethodnih nekoliko meseci...

B92: A zbog čega to nismo uradili?

Ponoš: Prethodna Vlada je bila u statusu koji je poznat, i to na neki način nije bio prioritet. Šta god, u svakom slučaju to je bila stvar do Vlade, nije bila do Generalštaba ili do samog Ministarstva odbrane.

B92: Šta je posledica toga? Šta je konkretna posledica toga što smo mi eto član, a nemamo ta dokumenta koja nas potpuno integrišu u tu organizaciju?

Ponoš: Mogli smo mnogo više da uradimo. Mogli smo da imamo pristup mnogim drugim aktivnostima i alatima programa Partnerstva za mir koji su nama korisni.

B92: Na primer?

Ponoš: Mi nemamo pristup nekakvim kursevima koji su za nas značajni, a koji nam trebaju za reformu, za obuku oficira određenog profila, bez potpisivanja tih dokumenata nismo mogli tamo da pristupimo. Sad imamo dobre signale u ministarstvu, kažu da se nadaju da će to biti relativno brzo urađen prezentacioni dokument zato što je to dokument koji je napisan, on će sad verovatno proći još jednu filtraciju u novoj Vladi. Bezbednosni sporazum je isto bio prihvatljiv u većini ministarstava u prošloj Vladi koja su nadležna za to, Ministarstvo odbrane, MUP, pravde. Ne verujem da će sad to biti problem, ubeđen sam da je to posao koji bi mogao da se završi u narednih mesec dana, to bi značilo da bi misija mogla da se otvori u septembru. Jeste malo nezgodno što smo toliko godina gotovo imali politički konsenzus u Srbiji oko ulaska u Partnerstvo za mir, a sad kad smo ušli onda smo izgubili par meseci, ali mi u vojsci smo učinili maksimum što smo mogli da koristimo te sporedne puteve da dođemo do tih saznanja ili informacija. Recimo, tzv. PARP program, koji nismo mogli da koristimo, mi smo radili simulaciju, tako da nam sad to nije problem, uhvatićemo brzo korak, i ne krećemo od nule kao što su krenule neke zemlje koje su ušle u Partnerstvo za mir ’94. godine. Mi ipak imamo izgrađene institucije, nismo napravili vojsku od mesara i ljudi totalno drugih zanimanja, imamo institucionalno znanje, nama treba, tj. treba nam da pohvatamo neke konce kako to neki drugi rade, a ne krećemo od nule.

B92: Rekli ste da je postojao konsenzus oko Partnerstva za mir. Postoji li konsenzus oko eventualnog ulaska u NATO?

Ponoš: Koliko je meni poznato, ne, i mislim da je to prisutno u javnosti.

B92: A kakav je konsenzus unutar vojske? Kada pričate o svemu tome mene zanima da li je vojska, da li su Vaši oficiri uopšte ideološki spremni za tu vrstu promena kojim ih Vi vodite ili ih gurate, već tako misle Vaši kritičari?

Ponoš: To nije ideološko pitanje, pitanje NATO-a za nas u vojsci je profesionalno pitanje. Deo vojnog mentaliteta je da oficiri, podoficiri, ljudi koji nose uniformu imaju u sebi nešto takmičarsko. Mi kad stanemo jedni pored drugih, ko je pripadnik neke druge vojske, gledamo kakva je njegova uniforma, kakve su mu oznake, kakva su mu odlikovanja. Sad to malo pojednostavljujem, ali to je deo vojničkog mentaliteta. Odnos sa NATO-om kroz Partnerstvo za mir i više od toga je za nas pre svega profesionalno pitanje, dostizanje profesionalnih standarda. NATO je ipak organizacija koja u ovom momentu postavlja najviše profesionalne standarde, čak imaju to uređeno kao standarde, to nije stvar neke imaginacije nego seta propisa koji određuju kako treba nešto da se radi i kako partneri na nekom poslu mogu da komuniciraju. Mi ne ulazimo u političko pitanje, mi kao vojska, kao Generalštab, posebno ja pojedinačno, zato što to nije moje da se opredeljujem oko toga da li će Srbija ući u NATO. Ne govori se inače samo o vojsci kada je NATO u pitanju, to je i političko i vojno organizovanje, za nas u vojsci ne bi bilo prihvatljivo da se bavimo političkim aspektima. Ali, ja gledam na to, ako mi u vojsci uspemo da unapredimo toliko kvalitet obuke, podignemo standard u mnogo čemu što mi možemo, ako se bolje i opremimo, organizujemo se na način na koji to čine zapadne vojske ili one koje poštuju NATO standarde, onda ulazak u NATO više nije pitanje kasnije kad postoji politička spremnost kako ćemo mi to sad da dostignemo, otprilike kao Norveška, koja ima sve standarde da može sutra da bude u EU, a nije iz nekih svojih razloga. Na nama vojsci je da napravimo vojsku koja ima visoke standarde, a na građanima Srbije je da odluče kako će to da upotrebe.

B92: Stigli smo do nečega što, bar kad ste Vi u pitanju, izaziva najviše polemika i kritika, to je reforma vojske. Govorili ste o tome kako mi treba da dostignemo te NATO standarde itd. Dokle smo mi uopšte stigli u toj reformi? Znam da Vi imate neki plan, neke oročene godine, 2010, 2015, ali šta to konkretno podrazumeva?

Ponoš: Mi smo krenuli u reformu pre nekoliko godina na neki način, i mnogo toga je prozivano reformom, ali ono što je vojska uradila u prethodnih godinu dana, da kažem godinu dana, radili smo najviše na planu reorganizacije vojske. Stavili smo sebi u zadatak da ćemo to završiti, do kraja juna ove godine da ćemo uspostaviti novu strukturu vojske, mi ćemo to da završimo. Bilo je mnogo neverice da je to moguće zato što je većini zemalja u okruženju trebalo mnogo više, nekoliko godina čak.

B92: A šta je suština tih reformi? Kakva je to vojska koju ćemo mi imati ukoliko Vi u toj svojoj ideji budete podržani i ostvarite je do kraja?

Ponoš: Nije to samo moja ideja. Mislim, to je previše ozbiljan posao da bi se to vezalo za jednog čoveka.

B92: Dobro, Vi ste na čelu vojske i s Vama pričam.

Ponoš: Dobro, na neki način, niti sam ja dovoljno moćan i pametan da sam takve stvari radim, na kraju krajeva, iza toga postoji ceo tim ljudi koji je to osmislio i radimo to zajedno. Mi smo imali kad sam ja došao u Generalštab nekoliko desetina brigada, a sad ćemo imati 12 jedinica ranga brigade, ne računajući tzv. teritorijalne brigade, odnosno embrione ratnih jedinica i teritorijalnih, i tamo ćemo ih popuniti od svega toga što smo imali. U onim brigadama pre imali smo dovoljno pukovnika koji nisu imali vojnika da im vode donesu. Jednostavno, to je vojska koju imate na papiru, a nije mnogo upotrebljiva. Imate rezervni sastav koji ne možete da pozivate redovno jer nemate dovoljno para za to. Imamo vojni rok koji traje šest meseci, i za šest meseci oni koji se bave vojskom znaju da vojnici ne mogu dovoljno kvalitetno da se obuče, još da bude dovoljno vremena da budu upotrebljeni. A i naša javnost je dosta osetljiva na angažovanje regruta u opasnim zonama, tako da ih mi ne angažujemo u kopnenoj zoni bezbednosti, osim onih koji izraze želju da tamo budu svojevoljno i potpišu to. Tako da se profesionalizacija nameće kao nužnost, to nije stvar hira – Hajde, svi rade profesionalizaciju pa ćemo i mi, to jednostavno mora. Mi smo gledali kakvu vojsku možemo da napravimo za toliko para koliko nam država daje, a da usput vodimo računa o svim tim bezbednosnim izazovima na koje vojska mora da odgovori. I uvek je to kompromis između onoga šta možete i šta trebate da uradite, vodeći računa o operativnim potrebama, uvažavajući i jug Srbije i probleme eventualne sa Kosovom i Metohijom, i sva ostala potencijalna žarišta i pare koje imamo. Mi imamo 2,4 za vojsku, od tih 2,4 gotovo trećina ide na vojne penzije, to nas dovodi u situaciju da mi u stvari imamo devet hiljada dolara po glavi vojnika, to je na dnu izdvajanja u Evropi. Nedavno sam čuo u Skupštini da je neko od poslanika postavio pitanje: „Kako Grčka može da ima 140 hiljada vojnika, a Srbija“, rekli su 21, to je cilj za 2010. godinu, a u stvari u ovom momentu je sve skupa oko 40 hiljada ljudi sa onim što nosi Ministarstvo odbrane. Iako je to dosta nerazumna disproporcija, u vojsci imate desetak hiljada ljudi, a u strukturama ministarstva gotovo deset hiljada, tu će morati ozbiljni zakoni da se prave. Ali, ti kritičari zaborave da spomenu sledeću stvar, mi imamo, kao što sam rekao, devet hiljada kad se odbije ovaj deo koji regularno ne ide u vojsku, što je 13 puta manje nego što Grčka izdvaja po glavi vojnika. Jednostavno, možete da imate siromašnu nezadovoljnu vojsku koja nije u stanju da odgovori tim potrebama, imamo brigade na papiru, a koje nisu u stanju da urade posao. Koji je naš koncept bio za ovu reformu? Kao i u svakom ozbiljnom projektu daj da najpre imamo tu viziju šta hoćemo da postavimo. Dogovorili smo se oko toga kako vojska treba da izgleda, da to bude moderna vojska koja može da odradi za državu, za toliko para to što treba da se odradi. Drugo je bilo da napravimo organizaciju koja može da realizuje tu viziju, i to smo uradili, to završavamo sa ovim formiranjem brigada krajem juna, kao što sam rekao, da popunimo to sa ljudima koje imamo, koji su na raspolaganju. Mnogo dobrih ljudi je otišlo iz vojske zato što je vojska bila nepopularna, još uvek nije dovoljno popularna, loše plate, loš socijalni status. Sve ono što je nekad bilo dobro ’50-ih ili ’60-ih, ili previše dobro, ili možda čak i nezasluženo sad je otišlo u svoju krajnost.

B92: Da, ali kako Vi mislite da privučete te neke nove ljude u vojsku? Ako se ne varam, čula sam podatak da je svega 23 mladića upisalo Vojnu akademiju poslednji put. Znači, vojska iako je na nekakvoj listi popularnosti u stanovništvu i dalje na visokom mestu, unutar vojske čini se da je ona prilično oslabljena, a Vaši kritičari kažu da je Vi zapravo još više i slabite tim reformama, jer smanjujući ljudstvo itd. smanjujete recimo borbenu gotovost i sve ostalo. Kako se Vi branite od te vrste kritika?

Ponoš: Ne branim se ja od kritika, ja radim svoj posao, ali imamo već nekoliko dokaza da se percepcija menja. Ove godine za onaj broj žena koji smo spremni da primimo na Vojnu akademiju već imamo tri na jednom mestu, po onome što sam ja informisan, znači tu se nešto vraća. Ali, naravno, koncept koji je nekad postojao da ljudi idu u vojnu profesiju samo iz patriotskih razloga nije dovoljno utemeljen, treba mnogo više od toga, pogotovo oko profesionalne vojske. Ne možete da imate dovoljan odziv ljudi za tu profesiju u situaciji kada su plate takve kakve jesu, kad imamo sistem socijalnih beneficija prilično poremećen, koji je rađen za neka druga vremena, za neku drugu vojsku, za Hladni rat, a ne za ovo što mi danas imamo. Zato osim ove tri dimenzije na koje sam ukazao u našoj reformi, vizija, organizacija ljudi, ideja je, kad sam stigao do ljudi, da tu organizaciju popunimo najkvalitetnijim ljudima koje imamo. Mnogi su otpušteni koji nisu trebali da odu samo zato što su rođeni pogrešne godine, mislim da to nije bio dobar pristup. Ja insistiram na tome da ostanu oni ljudi koji su kvalitetni, koji znaju da rade svoj posao, bez obzira što imaju 45 godina. Uostalom, šta fali sa 45 ili sa 55 godina ako ljudi znaju da rade svoj posao? Ovo se posebno odnosi na podoficire. A oni koji imaju i 28 godina a nisu kvalitetni, treba da idu. Znači, godine tu nisu dominantne, znanje i odnos prema poslu je dominantan. Posle ovoga šta sledi je obuka, obuka je bila zanemarena. Vojska nam je provodila mnogo vremena u kasarnama, a to nije uloga vojske, vojska mora biti u pokretu, mora biti spremna da odmah odgovori zadatku. Sledeće je profesionalizacija, modernizacija je ozbiljna stvar, trebaju nam pare, teško to može samo iz redovnog budzeta, zato nam je važno da sve što se proda od vojne imovine da se vrati vojsci, da ne ode nekim drugim budzetskim korisnicima, a naravno i njima treba. I na kraju socijalna reforma, reforma stambene politike i reforma plate.

B92: Da, ali Vi sve to što radite, bar tako tvrde Vaši kritičari, radite bez zakonskog utemeljenja, bez zakonskog osnova, i zaista u Skupštini nedostaju mnogi zakoni koji bi podržali tu Vašu reformu. Kako se to desilo?

Ponoš: U većini tih kritika zanemaruje se činjenica da vojska funkcioniše po zakonima koji su doneti ’93. godine. Znači, tih 14 godina mi smo imali ratove, imali smo vojsku koja je nekoliko puta smanjivana. Ovo sad smanjenje je gotovo simbolično... Kakve je transformacije vojska doživela? A i taj zakon tada kada je napisan, napisan je tako da ljudi, njegovi tvorci uopšte nisu bili svesni da je pao Berlinski zid i da se mnogo šta promenilo, to se vidi.

B92: A da li biste sada sa ovom novom političkom garniturom uspeli da napravite neki dogovor da ti zakoni, Zakon o vojsci, Zakon o odbrani, razni drugi dokumenti koji se tiču strategije odbrane, da budu u skupštinskoj sali?

Ponoš: To je već pitanje, moglo bi se reći, taktičkog nivoa, vojničkim rečnikom rečeno, to nije prilika da se o tome razgovara sa generalom Pejsom, to su stvari o kojima sam ja razgovarao sa komandantom KFOR-a generalom Katerom, to je važno da saradnja i razumevanje postoje i na tom nivou. Između Vojske Srbije i KFOR-a u ovom momentu može da se kaže da postoji profesionalno partnerski odnos, i ja verujem da ako stvari krenu u lošem smeru da možemo da računamo na taj profesionalni odnos, ja sam u svakom slučaju svaki put koristio priliku da apelujem na to.

B92: Svojevremeno je bar ovde u ovdašnjim medijima bila objavljena jedna analiza CIA-e, sad kad već pričamo o Vašoj poseti Americi, o Kosovu. U toj analizi je otprilike predviđena mogućnost da dođe do izazivanja nemira i sukoba na severu Kosova od strane Srba, da bi im u tom slučaju upravo Vojska Srbije pritekla u pomoć i da bi se tako na taj način rešavalo pitanje Kosova. Da li ste i o takvim scenarijima pričali, uopšte o ulozi vojske, ukoliko bi se recimo tako nešto desilo?

Ponoš: Ne, to su špekulacije, generali ne pričaju o špekulacijama, to jednostavno nije relevantno. Vojska Srbije ima jasan mandat, on je definisan tzv. Kumanovskim sporazumom, dokumentima koji su kasnije proizašli iz toga, koje je potpisao predsednik Srbije kao nadležan za to, ministar odbrane, poštovanje međunarodnog prava, domaćih zakona, i to je u okviru...

B92: I mandat joj je do granica uže Srbije?

Ponoš: U ovom momentu je to tako, i tu nema nikakvih dilema. Ako neko promeni mandat, vojska mora da poštuje onoga ko ima mandat da joj promeni mandat.

B92: Evo, ja ću pročitati jednu od kritika koja se upravo vezuje za to što Vi pričate. Recimo, objavljeno je u politici, baš ću da citiram: „Moglo bi se reći da je vojska potpuno okrenuta Zapadu i evroatlantskim integracijama, a taj Zapad želi da Srbiji oduzme Kosmet, koji bi ta ista srpska vojska po Ustavu trebalo da brani.“

Ponoš: Ja nisam imao prilike da pročitam to.

B92: To je jedno od mišljenja u kojima se upravo kritikuje i Vaš način reforme vojske, o čemu ćemo pričati kasnije, ali otprilike ta kontradikcija saradnje sa konkretno sad Amerikom i zapadnim zemljama i jedna ustavna obaveza Vojske Srbije.

Ponoš: Ja tu odredbu na taj način napisanu, kao što je neki novinar sebi dozvolio da je interpretira, nisam pročitao u Ustavu Srbije. Vojska izvršava naredbe, kao što sam rekao, od onoga koji ima pravo da joj dâ naredbe, a i pretpostavljam da su ustavotvorci vodili računa i o Kumanovskom sporazumu kao našoj međunarodnoj obavezi.

B92: 15 oficira i podoficira će ići u Ohajo. Da li je to prvi konkretan znak te saradnje o kojoj pričate, o kojoj ste dogovorili?

Ponoš: Ima nekoliko elemenata bitnih. Već u Vašingtonu smo se dogovorili, osim otvaranja ove kancelarije ima još jedan značajan element, a to je pokretanje redovnih bilateralnih konsultacija jednom godišnje na nivou dva ministarstva, to je isto tako dokaz relativno visokih vojnih odnosa ili odnosa saradnje u oblasti odbrane dva ministarstva. Dogovorio sam se sa generalom Pejsom, u stvari pozvao sam ga da poseti Srbiju, on je to prihvatio, u dogledno vreme, da se ne čeka opet 56 godina. A saradnja sa Nacionalnom gardom Ohaja je tzv. program državnog partnerstva. Možda je važno za naše gledaoce i građane Srbije da znaju, 50 Sjedinjih država ima preko 50 programa takve vrste sa raznim državama u svetu. Recimo, Kalifornija ima sa Ukrajinom, Minesota, čini mi se, sa Hrvatskom, Ohajo sa nama i sa Mađarskom. To je jedan uhodan sistem komunikacije država koje su slične po broju stanovnika, pa moglo bi se čak u nekom smislu reći i po ekonomiji, Ohajo je otprilike primeren partner Srbiji. I to su programi koji počinju kao vojno-vojni, a kasnije evoluiraju u vojno-civilni, na kraju je i u civilnim oblastima mnogo saradnje, u oblasti obrazovanja, nauke, ekonomije. Ovo što ste pomenuli je rezultat i celi taj program je posledica potpisanog tzv. sporazuma SOFA, koji je predsednik Tadić prošle godine potpisao s Kondolizom Rajs. Prošlo je devet meseci, mi smo za tih devet meseci imali devet aktivnosti što u SAD-u, što u Srbiji, naši su oficiri odlazili tamo, grupa pilota, kadrovika, vojničkim rečnikom rečeno, njihovi su dolazili ovde. Razgovaralo se o konkretnim stvarima, kako oni recimo formiraju tzv. podoficirski kor, šta je od toga primenljivo kod nas, kako školuju pilote, uskoro ćemo razgovarati oko toga kako im logistika funkcioniše u avijaciji. Sad dolazi ta grupa naših oficira tamo, to je 15 oficira i podoficira u stvari, i to je značajno po tome što je... Bilo je nekakvih komentara o potpisivanju tog sporazuma SOFA: „Sad će stići hiljade američkih vojnika, praviće baze u Srbiji.“ Kao što vidite, najpre naša jedinica odlazi u Ohajo, nosiće naše uniforme sa našim obeležjima, i biće na uvežbavanju zajedno sa američkim vojnicima i oficirima tamo.

B92: Imamo li sa još nekom drugom zemljom tako dinamičnu saradnju kao sa SAD-om?

Ponoš: Imamo recimo sa Grčkom vrlo dinamičnu saradnju, njihovi padobranci su redovno naši gosti i specijalci na zajedničkoj obuci, naši odlaze tamo. Imamo pet što oficira, što studenata na Vojnoj akademiji koji se školuju u Grčkoj, o trošku grčkog Ministarstva odbrane. Imamo isto tako ljude u Italiji na sličnom školovanju, isto imamo saradnju specijalnih jedinica. Dok smo bili SCG imali smo saradnju i mornarica, ali to možda nije izazivalo toliku pažnju javnosti kao ova saradnja sa SAD-om zato što je relativno brzo dobila na ubrzanju, i zato što je profil Amerike...

B92: I zbog toga što je jedna od glavnih kritika upućenih Vama da ste Vi zapravo čovek Zapada, čija je misija da nas ubaci što pre u NATO itd. Imamo li sa Rusijom neku sličnu saradnju, baš zbog toga Vas namerno to pitam? Da li sa istočnim blokom sarađujemo isto tako intenzivno kao i sa Amerikom, tzv. istočnim blokom, izvinjavam se?

Ponoš: Pa ne postoji to, kao što znate, više kao istočni blok. Mi smo podjednako otvoreni za saradnju sa svima onima koji imaju kompatibilne interese, profesionalne pre svega. Ova naša saradnja, sa stanovišta Generalštaba, nije stvar političkog opredeljenja, nije na nama da se politički opredeljujemo nego da dostižemo visoke profesionalne standarde. I svak onaj ko je u stanju da nudi takve standarde u raznim oblicima, ako je to školovanje, kursevi, zajedničke vežbe, ekspertska saradnja, mi to rado prihvatamo, čak i takmičenja. Danas sam dobio potvrdu da će grupa ruskih pilota biti naši gosti na jednom takmičenju u septembru u oblasti padobranstva, u stvari ne pilota nego padobranaca. Postoje druge oblasti saradnje, sa Rusijom su to bile oblasti iz domena vojno-ekonomske saradnje prvenstveno u prethodnoj godini.

B92: Šta smo konkretno dobili članstvom...

Ponoš: Izvinjavam se, bitno je da spomenem i Kinu, imamo i tamo ljude na školovanju.

B92: Šta smo konkretno dobili članstvom u Partnerstvu za mir? Već nekoliko meseci smo tamo. Šta mi imamo za sada od toga? Evo, bili ste pre, ako se ne varam, dve nedelje u Briselu, i to je bila jedna od tema, Partnerstvo za mir. Šta imamo od toga?

Ponoš: Ulazak Srbije u Partnerstvo za mir je, ja bih rekao, posle 2000. godine i ulaska u Savet Evrope i UN verovatno najznačajniji spoljnopolitički događaj te vrste. Ušla je, kao što znate, Srbija, BiH i Crna Gora, jedine tri države na tom delu severne polusfere, hemisfere, od Vladivostoka do Vankuvera koje do sada nisu bile tu. Rusija je jedan od uglednijih članova programa Partnerstvo za mir, čak ima i specifičan odnos sa NATO-om. Ulaskom tu mi smo jednostavno zauzeli svoje mesto koje nam u tom pogledu pripada, neke bezbednosne arhitekture Evrope i Evroazije i Severne Amerike, kako bi se nazvao taj geografski deo sveta. Ono što smo do sad imali i pre ulaska u Partnerstvo za mir, imali smo saradnju sa NATO-om u oblastima koje su nama trebale, imali smo pristup nekim programima isto školovanja i obuke. Ispada da je stalno insistiram na tome, ali ja mislim da je značajno jer je dugoročna priča, to nije 2007., to je razvoj ove vojske u stručnom pogledu u narednih nekoliko godina. Ljudi koje sad školujemo će biti u vojsci dugo posle mog odlaska u penziju, zato je to značajno.

B92: Da, ali mi još uvek nemamo taj prezentacioni dokument koji se odnosi na Partnerstvo. Zbog čega ga nemamo?

Ponoš: Najpre možda da kažem šta smo ipak uspeli da uradimo. Uspeli smo da imamo saradnju sa NATO-om na ekspertskom planu, njihovi ljudi su dolazili ovde, naši su išli tamo. Imali smo pristup nekim aktivnostima koje nisu bile pod embargom zbog toga što nismo potpisali, kao što ste sami rekli, prezentacioni dokument do sada, jer nismo potpisali bezbednosni sporazum. Ovih prethodnih nekoliko meseci...

B92: A zbog čega to nismo uradili?

Ponoš: Prethodna Vlada je bila u statusu koji je poznat, i to na neki način nije bio prioritet. Šta god, u svakom slučaju to je bila stvar do Vlade, nije bila do Generalštaba ili do samog Ministarstva odbrane.

B92: Šta je posledica toga? Šta je konkretna posledica toga što smo mi eto član, a nemamo ta dokumenta koja nas potpuno integrišu u tu organizaciju?

Ponoš: Mogli smo mnogo više da uradimo. Mogli smo da imamo pristup mnogim drugim aktivnostima i alatima programa Partnerstva za mir koji su nama korisni.

B92: Na primer?

Ponoš: Mi nemamo pristup nekakvim kursevima koji su za nas značajni, a koji nam trebaju za reformu, za obuku oficira određenog profila, bez potpisivanja tih dokumenata nismo mogli tamo da pristupimo. Sad imamo dobre signale u ministarstvu, kažu da se nadaju da će to biti relativno brzo urađen prezentacioni dokument zato što je to dokument koji je napisan, on će sad verovatno proći još jednu filtraciju u novoj Vladi. Bezbednosni sporazum je isto bio prihvatljiv u većini ministarstava u prošloj Vladi koja su nadležna za to, Ministarstvo odbrane, MUP, pravde. Ne verujem da će sad to biti problem, ubeđen sam da je to posao koji bi mogao da se završi u narednih mesec dana, to bi značilo da bi misija mogla da se otvori u septembru. Jeste malo nezgodno što smo toliko godina gotovo imali politički konsenzus u Srbiji oko ulaska u Partnerstvo za mir, a sad kad smo ušli onda smo izgubili par meseci, ali mi u vojsci smo učinili maksimum što smo mogli da koristimo te sporedne puteve da dođemo do tih saznanja ili informacija. Recimo, tzv. PARP program, koji nismo mogli da koristimo, mi smo radili simulaciju, tako da nam sad to nije problem, uhvatićemo brzo korak, i ne krećemo od nule kao što su krenule neke zemlje koje su ušle u Partnerstvo za mir ’94. godine. Mi ipak imamo izgrađene institucije, nismo napravili vojsku od mesara i ljudi totalno drugih zanimanja, imamo institucionalno znanje, nama treba, tj. treba nam da pohvatamo neke konce kako to neki drugi rade, a ne krećemo od nule.

B92: Rekli ste da je postojao konsenzus oko Partnerstva za mir. Postoji li konsenzus oko eventualnog ulaska u NATO?

Ponoš: Koliko je meni poznato, ne, i mislim da je to prisutno u javnosti.

B92: A kakav je konsenzus unutar vojske? Kada pričate o svemu tome mene zanima da li je vojska, da li su Vaši oficiri uopšte ideološki spremni za tu vrstu promena kojim ih Vi vodite ili ih gurate, već tako misle Vaši kritičari?

Ponoš: To nije ideološko pitanje, pitanje NATO-a za nas u vojsci je profesionalno pitanje. Deo vojnog mentaliteta je da oficiri, podoficiri, ljudi koji nose uniformu imaju u sebi nešto takmičarsko. Mi kad stanemo jedni pored drugih, ko je pripadnik neke druge vojske, gledamo kakva je njegova uniforma, kakve su mu oznake, kakva su mu odlikovanja. Sad to malo pojednostavljujem, ali to je deo vojničkog mentaliteta. Odnos sa NATO-om kroz Partnerstvo za mir i više od toga je za nas pre svega profesionalno pitanje, dostizanje profesionalnih standarda. NATO je ipak organizacija koja u ovom momentu postavlja najviše profesionalne standarde, čak imaju to uređeno kao standarde, to nije stvar neke imaginacije nego seta propisa koji određuju kako treba nešto da se radi i kako partneri na nekom poslu mogu da komuniciraju. Mi ne ulazimo u političko pitanje, mi kao vojska, kao Generalštab, posebno ja pojedinačno, zato što to nije moje da se opredeljujem oko toga da li će Srbija ući u NATO. Ne govori se inače samo o vojsci kada je NATO u pitanju, to je i političko i vojno organizovanje, za nas u vojsci ne bi bilo prihvatljivo da se bavimo političkim aspektima. Ali, ja gledam na to, ako mi u vojsci uspemo da unapredimo toliko kvalitet obuke, podignemo standard u mnogo čemu što mi možemo, ako se bolje i opremimo, organizujemo se na način na koji to čine zapadne vojske ili one koje poštuju NATO standarde, onda ulazak u NATO više nije pitanje kasnije kad postoji politička spremnost kako ćemo mi to sad da dostignemo, otprilike kao Norveška, koja ima sve standarde da može sutra da bude u EU, a nije iz nekih svojih razloga. Na nama vojsci je da napravimo vojsku koja ima visoke standarde, a na građanima Srbije je da odluče kako će to da upotrebe.

B92: Stigli smo do nečega što, bar kad ste Vi u pitanju, izaziva najviše polemika i kritika, to je reforma vojske. Govorili ste o tome kako mi treba da dostignemo te NATO standarde itd. Dokle smo mi uopšte stigli u toj reformi? Znam da Vi imate neki plan, neke oročene godine, 2010, 2015, ali šta to konkretno podrazumeva?

Ponoš: Mi smo krenuli u reformu pre nekoliko godina na neki način, i mnogo toga je prozivano reformom, ali ono što je vojska uradila u prethodnih godinu dana, da kažem godinu dana, radili smo najviše na planu reorganizacije vojske. Stavili smo sebi u zadatak da ćemo to završiti, do kraja juna ove godine da ćemo uspostaviti novu strukturu vojske, mi ćemo to da završimo. Bilo je mnogo neverice da je to moguće zato što je većini zemalja u okruženju trebalo mnogo više, nekoliko godina čak.

B92: A šta je suština tih reformi? Kakva je to vojska koju ćemo mi imati ukoliko Vi u toj svojoj ideji budete podržani i ostvarite je do kraja?

Ponoš: Nije to samo moja ideja. Mislim, to je previše ozbiljan posao da bi se to vezalo za jednog čoveka.

B92: Dobro, Vi ste na čelu vojske i s Vama pričam.

Ponoš: Dobro, na neki način, niti sam ja dovoljno moćan i pametan da sam takve stvari radim, na kraju krajeva, iza toga postoji ceo tim ljudi koji je to osmislio i radimo to zajedno. Mi smo imali kad sam ja došao u Generalštab nekoliko desetina brigada, a sad ćemo imati 12 jedinica ranga brigade, ne računajući tzv. teritorijalne brigade, odnosno embrione ratnih jedinica i teritorijalnih, i tamo ćemo ih popuniti od svega toga što smo imali. U onim brigadama pre imali smo dovoljno pukovnika koji nisu imali vojnika da im vode donesu. Jednostavno, to je vojska koju imate na papiru, a nije mnogo upotrebljiva. Imate rezervni sastav koji ne možete da pozivate redovno jer nemate dovoljno para za to. Imamo vojni rok koji traje šest meseci, i za šest meseci oni koji se bave vojskom znaju da vojnici ne mogu dovoljno kvalitetno da se obuče, još da bude dovoljno vremena da budu upotrebljeni. A i naša javnost je dosta osetljiva na angažovanje regruta u opasnim zonama, tako da ih mi ne angažujemo u kopnenoj zoni bezbednosti, osim onih koji izraze želju da tamo budu svojevoljno i potpišu to. Tako da se profesionalizacija nameće kao nužnost, to nije stvar hira – Hajde, svi rade profesionalizaciju pa ćemo i mi, to jednostavno mora. Mi smo gledali kakvu vojsku možemo da napravimo za toliko para koliko nam država daje, a da usput vodimo računa o svim tim bezbednosnim izazovima na koje vojska mora da odgovori. I uvek je to kompromis između onoga šta možete i šta trebate da uradite, vodeći računa o operativnim potrebama, uvažavajući i jug Srbije i probleme eventualne sa Kosovom i Metohijom, i sva ostala potencijalna žarišta i pare koje imamo. Mi imamo 2,4 za vojsku, od tih 2,4 gotovo trećina ide na vojne penzije, to nas dovodi u situaciju da mi u stvari imamo devet hiljada dolara po glavi vojnika, to je na dnu izdvajanja u Evropi. Nedavno sam čuo u Skupštini da je neko od poslanika postavio pitanje: „Kako Grčka može da ima 140 hiljada vojnika, a Srbija“, rekli su 21, to je cilj za 2010. godinu, a u stvari u ovom momentu je sve skupa oko 40 hiljada ljudi sa onim što nosi Ministarstvo odbrane. Iako je to dosta nerazumna disproporcija, u vojsci imate desetak hiljada ljudi, a u strukturama ministarstva gotovo deset hiljada, tu će morati ozbiljni zakoni da se prave. Ali, ti kritičari zaborave da spomenu sledeću stvar, mi imamo, kao što sam rekao, devet hiljada kad se odbije ovaj deo koji regularno ne ide u vojsku, što je 13 puta manje nego što Grčka izdvaja po glavi vojnika. Jednostavno, možete da imate siromašnu nezadovoljnu vojsku koja nije u stanju da odgovori tim potrebama, imamo brigade na papiru, a koje nisu u stanju da urade posao. Koji je naš koncept bio za ovu reformu? Kao i u svakom ozbiljnom projektu daj da najpre imamo tu viziju šta hoćemo da postavimo. Dogovorili smo se oko toga kako vojska treba da izgleda, da to bude moderna vojska koja može da odradi za državu, za toliko para to što treba da se odradi. Drugo je bilo da napravimo organizaciju koja može da realizuje tu viziju, i to smo uradili, to završavamo sa ovim formiranjem brigada krajem juna, kao što sam rekao, da popunimo to sa ljudima koje imamo, koji su na raspolaganju. Mnogo dobrih ljudi je otišlo iz vojske zato što je vojska bila nepopularna, još uvek nije dovoljno popularna, loše plate, loš socijalni status. Sve ono što je nekad bilo dobro ’50-ih ili ’60-ih, ili previše dobro, ili možda čak i nezasluženo sad je otišlo u svoju krajnost.

B92: Da, ali kako Vi mislite da privučete te neke nove ljude u vojsku? Ako se ne varam, čula sam podatak da je svega 23 mladića upisalo Vojnu akademiju poslednji put. Znači, vojska iako je na nekakvoj listi popularnosti u stanovništvu i dalje na visokom mestu, unutar vojske čini se da je ona prilično oslabljena, a Vaši kritičari kažu da je Vi zapravo još više i slabite tim reformama, jer smanjujući ljudstvo itd. smanjujete recimo borbenu gotovost i sve ostalo. Kako se Vi branite od te vrste kritika?

Ponoš: Ne branim se ja od kritika, ja radim svoj posao, ali imamo već nekoliko dokaza da se percepcija menja. Ove godine za onaj broj žena koji smo spremni da primimo na Vojnu akademiju već imamo tri na jednom mestu, po onome što sam ja informisan, znači tu se nešto vraća. Ali, naravno, koncept koji je nekad postojao da ljudi idu u vojnu profesiju samo iz patriotskih razloga nije dovoljno utemeljen, treba mnogo više od toga, pogotovo oko profesionalne vojske. Ne možete da imate dovoljan odziv ljudi za tu profesiju u situaciji kada su plate takve kakve jesu, kad imamo sistem socijalnih beneficija prilično poremećen, koji je rađen za neka druga vremena, za neku drugu vojsku, za Hladni rat, a ne za ovo što mi danas imamo. Zato osim ove tri dimenzije na koje sam ukazao u našoj reformi, vizija, organizacija ljudi, ideja je, kad sam stigao do ljudi, da tu organizaciju popunimo najkvalitetnijim ljudima koje imamo. Mnogi su otpušteni koji nisu trebali da odu samo zato što su rođeni pogrešne godine, mislim da to nije bio dobar pristup. Ja insistiram na tome da ostanu oni ljudi koji su kvalitetni, koji znaju da rade svoj posao, bez obzira što imaju 45 godina. Uostalom, šta fali sa 45 ili sa 55 godina ako ljudi znaju da rade svoj posao? Ovo se posebno odnosi na podoficire. A oni koji imaju i 28 godina a nisu kvalitetni, treba da idu. Znači, godine tu nisu dominantne, znanje i odnos prema poslu je dominantan. Posle ovoga šta sledi je obuka, obuka je bila zanemarena. Vojska nam je provodila mnogo vremena u kasarnama, a to nije uloga vojske, vojska mora biti u pokretu, mora biti spremna da odmah odgovori zadatku. Sledeće je profesionalizacija, modernizacija je ozbiljna stvar, trebaju nam pare, teško to može samo iz redovnog budzeta, zato nam je važno da sve što se proda od vojne imovine da se vrati vojsci, da ne ode nekim drugim budzetskim korisnicima, a naravno i njima treba. I na kraju socijalna reforma, reforma stambene politike i reforma plate.

B92: Da, ali Vi sve to što radite, bar tako tvrde Vaši kritičari, radite bez zakonskog utemeljenja, bez zakonskog osnova, i zaista u Skupštini nedostaju mnogi zakoni koji bi podržali tu Vašu reformu. Kako se to desilo?

Ponoš: U većini tih kritika zanemaruje se činjenica da vojska funkcioniše po zakonima koji su doneti ’93. godine. Znači, tih 14 godina mi smo imali ratove, imali smo vojsku koja je nekoliko puta smanjivana. Ovo sad smanjenje je gotovo simbolično... Kakve je transformacije vojska doživela? A i taj zakon tada kada je napisan, napisan je tako da ljudi, njegovi tvorci uopšte nisu bili svesni da je pao Berlinski zid i da se mnogo šta promenilo, to se vidi.

B92: A da li biste sada sa ovom novom političkom garniturom uspeli da napravite neki dogovor da ti zakoni, Zakon o vojsci, Zakon o odbrani, razni drugi dokumenti koji se tiču strategije odbrane, da budu u skupštinskoj sali?

Ponoš: Postojeći zakoni nama nisu bili ograničenje da uradimo ono što smo do sada uradili, ali sada dolazimo moglo bi se reći do zida, sužava nam se prostor. Ovi elementi reforme na koje sam ukazao, socijalna reforma, profesionalizacija, to neće moći po postojećim zakonima. Ne možemo da pravimo novu vojsku po zakonima koji su rađeni za druga vremena i za kompletno drugo poimanje bezbednosti i problema sa kojima se mi suočavamo, to jeste prioritet. Ja sam uveren da će nova Vlada imati takta za to, da će novi Zakoni o vojsci i odbrani pre svega biti u prioritetu nove Skupštine Srbije i da će ugledati svetlo dana do septembra, jer, kao što rekoh, mi stižemo prilično iscrpljeno... Zakonski prostor koji imamo za ovo što smo uradili... nije bilo ograničenja za organizacijske promene, ali za novi kvalitet svakako jeste, a taj novi kvalitet je u stvari bio ključni motiv i teza cele ove priče da višak nepotrebnog kvantiteta, viška kasarni, viška jedinica pretvorimo u potreban kvalitet, da za te pare dobijemo maksimum što možemo da imamo.

B92: Imamo još minut vremena za razgovor. Bivši ministar odbrane general Stanković je svojevremeno rekao da ne može da bude sto posto siguran da vojska, odnosno da neki pripadnici vojske ne kriju generala Mladića. Kakva je Vaša procena? To je i dalje jedna tema broj jedan, a sigurna sam da ste Vi i u Americi i u Briselu pričali između ostalog i o saradnji sa Haškim tribunalom.

Ponoš: Saradnja s Haškim tribunalom pokrenuta je u Stejt Departmentu kao mogućnost zaustavljanja nekih kvalitetnih programa ako ta saradnja ne bude kompletna. Ja sam preneo stavove nove Vlade, koji su poznati javnosti, da ćemo uraditi sve da se ta saradnja okonča, ali svakako postoji ta senka...

B92: Kad kažete da ćete uraditi sve, šta ćete uraditi?

Ponoš: Ne govorim ja da ću ja da uradim, ja govorim o poruci Vlade. Vojska već radi sve što treba da radi na način da poštuje svaki nalog pravosuđa koji stigne u vojsku tamo za šta je vojska nadležna. Vrednosno smo se opredelili, ja sam to lično uradio, to je posao koji mora da se završi i tu nema nikakve dileme.

B92: Da li verujete da Vaši oficiri, podoficiri zaista misle da general Mladić treba da ode u Hag, da ne podržavaju ove ljude koji su pre dva dana ovde lepili nekakve plakate? Koliko je vojska uopšte spremna da stane iza takve jedne akcije hapšenja generala Mladića? Jeste li sigurni u sve svoje ljude?

Ponoš: Vojska u ovom momentu ima 30 hiljada ljudi, ja ne mogu da znam šta ima u svakoj glavi, ali ono što znam to je kakav je dominantno vrednosni sistem i raspoloženje u vojsci. To je posao koji mora da se završi, ne može cela zemlja biti taoc jednog čoveka.

B92: Generale, hvala Vam što ste bili gost Poligrafa.