Верска служба у Војсци Србије
Верска служба је организован вид делатности традиционалних цркава и верских заједница у војној средини и обухвата вршење делатности верске службе у Војсци Србије.
Намена верске службе је омогућавање уставног права припадника Војске Србије на остваривање слободе вероисповести, којe се остварује искључиво по сопственој вољи и убеђењу, на принципу добровољности, уз уважавање обавеза које проистичу из војне службе.
Задатак верске службе је развијање и јачање духовних и моралних вредности припадника Војске Србије, неговања војничких врлина и патриотизма, као и обликовања грађанске одговорности и у функцији је изградње, одржавања и повећања оперативних способности Војске Србије приликом извршавања свих дефинисаних мисија и задатака.
Делатности верске службе обухватају вршење богослужбених делатности и осталих верских делатности.
Богослужбене делатности у Војсци Србије обухватају вршење богослужења и верских обреда. Богослужења и верски обреди у Војсци Србије врше се јавно, а врше их војни свештеници, односно верски службеници у богослужбеним просторима .
Остале делатности верске службе војни свештеници, односно верски службеници врше као штабни официри у командама јединица и установа Министарства одбране и Војске Србије.
Војни свештеници, односно верски службеници су клирици, односно духовници традиционалних цркава и верских заједница који врше верску службу у Војсци Србије у својству професионалних војних лица у статусу официра Војске Србије, у складу са законом и закљученим споразумима са традиционалним црквама и верским заједницама, а зависно од тога којој традиционалној цркви, односно верској заједници припадају јесу: војни свештеник, војни капелан, војни имам и војни рабин.
Војни свештеници и верска служба први пут се помињу у првој половини 19. века и непрекидно су присутни у војсци до половине 20. века.
Војне свештенике и обављање верске службе у војним јединицама предвиђaла су два законска акта у Кнежевини Србији, оба из 1839. године. Први је Устројеније гарнизоне војске (од 31. маја), а други Закон војени (од 31. октобра). Свештеници су у јединицама обављали верске обреде и својим примером сведочили хришћанске вредности. Положај војске, а тиме и њене верске службе прописивали су Закон о устројству стајаће војске (1860) и Закон о устројству народне војске (1861), али највише о војном свештенству казује законски акт донет 24. фебруара 1876, уочи рата са Турцима – Устројство целокупне војске. Војни свештеници су додељени Врховној команди, командама дивизија и бригада. Било је прописано да при Врховној команди буде војни владика који би био одговоран за целокупно војно свештенство.
Војни свештеници имали су статус државних чиновника са принадлежностима идентичним онима које су имали официри. Посебна пажња се поклањала изучавању веронауке, која је била обавезна за све војнике и питомце ниже Војне академије.
За време ратних дејстава место војног свештеника је одређивао начелник Штаба Врховне команде, а дужности су му биле да се стара да сви свештеници буду на прописаним местима ради молитве, да бодре војнике и тако им јачају борбену готовост и да деле свето причешће онима који су на самрти.
Српска војска je имала и одређени број војних имама и војних рабина, који су вршили своје дужности потпуно равноправно као и православни војни свештеници. По први пут римокатоички капелани уведени су у српску војску на Солунском фронту, на иницијативу српског митрополита Димитрија, да би се аустроугарским заробљеницима омогућила слобода вероисповести.
У војсци Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије, задржан је исти образац организације верске службе као и у српској војсци до 1918. године, с тим да су, у условима изражене мултиетничности и мултиконфесионалности, право на војне свештенике имале све признате цркве и верске заједнице. Верска служба у војсци укинута после Другог светског рата.
Верска служба у Војсци Србије организована је на основу Закона о Војсци Србије, који је ступио на снагу 1. јануара 2008. године, када су се стекле законске претпоставке за ближе уређење ове области.
На основу Закона, питања из области остваривања слободе вероисповести припадника Војске Србије, Влада Републике Србије прописала је Уредбом о вршењу верске службе у Војсци Србије, 24. марта 2011. године.
Законом о Војсци Србије такође је дефинисано је да се међусобни односи Министарства одбране и цркава, односно верских заједница, у вези са вршењем верске службе у Војсци Србије, уређују посебним споразумима.
Споразум између Министарства одбране и Светог архијерејског синода Српске православне цркве потписан je 28. јуна 2011, а споразуми са преосталих шест традиционалних цркава и верских заједница (Римокатоличком црквом у Србији, Словачком евангеличком црквом, Реформатском хришћанском црквом, Евангеличком хришћанском црквом, Јеврејском заједницом у Србији и Исламском заједницом Србије) потписани су 18. октобра 2011. године. Потписивањем споразума омогућено је спровођење Уредбе о вршењу верске службе у Војсци Србије.
На основу Уредбе о вршењу верске службе у Војсци Србије и споразума са црквама и верским заједницама, израђен је Правилник о условима за вршење делатности верске службе у Војсци Србије, којим се ближе уређују услови за вршење богослужења и верских обреда као и других богослужбених дужности и осталих верских делатности верске службе војних свештеника, односно верских службеника и помоћника војних свештеника, односно верских службеника.
Број свештеника односно верских службеника одређен је на основу броја верника одређене вероисповести у Војсци Србије, а у складу са одредбама Уредбе о вршењу верске службе у Војсци Србије и споразума са црквама и верским заједницама.
У складу с принципом заступљености верника у Министарству одбране и Војске Србије, дефинисан је број формацијских места за војне свештенике, односно верске службенике по следећем: 26 формацијских места војних свештеника Српске православне цркве, једно формацијско место војног капелана Римокатоличке цркве и једно формацијско место војног имама Исламске заједнице Србије.
Верска служба организована је на нивоу Генералштаба Војске Србије као Одељење за веру у саставу Управе за људске ресурсе састава: начелник Одељења, референт, главни војни свештеник, главни војни капелан, главни војни имам, помоћник главног војног свештеника, помоћник главног војног капелана и помоћник главног војног имама.
У установама Министарства одбране, командама оперативног нивоа, командама јединица ранга бригаде и у командама појединих батаљона, верска служба организована је као група за верске послове састава војни свештеник и помоћник војног свештеника.
Богослужбени простор у Војсци Србије је посебно одређена и за ту намену опремљена просторија за богослужбене делатности у касарнама, војним објектима и на другим местима на којима се извршавају мисије и задаци Војске Србије у којима се организују и врше богослужбене делатности, у складу са аутономним прописима традиционалне цркве, односно верске заједнице.
Богослужења и верски обреди могу се по потреби и на захтев припадника Војске Србије или предлога војног свештеника, односно верског службеника вршити и изван богослужбених простора и војних комплекса, под условом да то одобри надлежни старешина и уз сагласност овлашћеног великодостојника.
Богослужбени простор је неповредив, a намена богослужбеног простора може се променити уз пуно поштовање његове намене и уз уважавање става и мишљења војног свештеника, односно верског службеника и овлашћеног великодостојника.
У Министарству одбране и Војсци Србије планирано је уређење 41 богослужбеног простора за вернике православне вероисповести, два богослужбена простора за вернике римокатоличке и три исламске вероисповести.
Задатак верске службе је развијање и јачање духовних и моралних вредности припадника Војске Србије, неговања војничких врлина и патриотизма, као и обликовања грађанске одговорности и у функцији је изградње, одржавања и повећања оперативних способности Војске Србије приликом извршавања свих дефинисаних мисија и задатака.
Делатности верске службе обухватају вршење богослужбених делатности и осталих верских делатности.
Богослужбене делатности у Војсци Србије обухватају вршење богослужења и верских обреда. Богослужења и верски обреди у Војсци Србије врше се јавно, а врше их војни свештеници, односно верски службеници у богослужбеним просторима .
Остале делатности верске службе војни свештеници, односно верски службеници врше као штабни официри у командама јединица и установа Министарства одбране и Војске Србије.
Војни свештеници, односно верски службеници су клирици, односно духовници традиционалних цркава и верских заједница који врше верску службу у Војсци Србије у својству професионалних војних лица у статусу официра Војске Србије, у складу са законом и закљученим споразумима са традиционалним црквама и верским заједницама, а зависно од тога којој традиционалној цркви, односно верској заједници припадају јесу: војни свештеник, војни капелан, војни имам и војни рабин.
Историјат
Војни свештеници и верска служба први пут се помињу у првој половини 19. века и непрекидно су присутни у војсци до половине 20. века.
Војне свештенике и обављање верске службе у војним јединицама предвиђaла су два законска акта у Кнежевини Србији, оба из 1839. године. Први је Устројеније гарнизоне војске (од 31. маја), а други Закон војени (од 31. октобра). Свештеници су у јединицама обављали верске обреде и својим примером сведочили хришћанске вредности. Положај војске, а тиме и њене верске службе прописивали су Закон о устројству стајаће војске (1860) и Закон о устројству народне војске (1861), али највише о војном свештенству казује законски акт донет 24. фебруара 1876, уочи рата са Турцима – Устројство целокупне војске. Војни свештеници су додељени Врховној команди, командама дивизија и бригада. Било је прописано да при Врховној команди буде војни владика који би био одговоран за целокупно војно свештенство.
Војни свештеници имали су статус државних чиновника са принадлежностима идентичним онима које су имали официри. Посебна пажња се поклањала изучавању веронауке, која је била обавезна за све војнике и питомце ниже Војне академије.
За време ратних дејстава место војног свештеника је одређивао начелник Штаба Врховне команде, а дужности су му биле да се стара да сви свештеници буду на прописаним местима ради молитве, да бодре војнике и тако им јачају борбену готовост и да деле свето причешће онима који су на самрти.
Српска војска je имала и одређени број војних имама и војних рабина, који су вршили своје дужности потпуно равноправно као и православни војни свештеници. По први пут римокатоички капелани уведени су у српску војску на Солунском фронту, на иницијативу српског митрополита Димитрија, да би се аустроугарским заробљеницима омогућила слобода вероисповести.
У војсци Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије, задржан је исти образац организације верске службе као и у српској војсци до 1918. године, с тим да су, у условима изражене мултиетничности и мултиконфесионалности, право на војне свештенике имале све признате цркве и верске заједнице. Верска служба у војсци укинута после Другог светског рата.
Законска регулатива
Верска служба у Војсци Србије организована је на основу Закона о Војсци Србије, који је ступио на снагу 1. јануара 2008. године, када су се стекле законске претпоставке за ближе уређење ове области.
На основу Закона, питања из области остваривања слободе вероисповести припадника Војске Србије, Влада Републике Србије прописала је Уредбом о вршењу верске службе у Војсци Србије, 24. марта 2011. године.
Законом о Војсци Србије такође је дефинисано је да се међусобни односи Министарства одбране и цркава, односно верских заједница, у вези са вршењем верске службе у Војсци Србије, уређују посебним споразумима.
Споразум између Министарства одбране и Светог архијерејског синода Српске православне цркве потписан je 28. јуна 2011, а споразуми са преосталих шест традиционалних цркава и верских заједница (Римокатоличком црквом у Србији, Словачком евангеличком црквом, Реформатском хришћанском црквом, Евангеличком хришћанском црквом, Јеврејском заједницом у Србији и Исламском заједницом Србије) потписани су 18. октобра 2011. године. Потписивањем споразума омогућено је спровођење Уредбе о вршењу верске службе у Војсци Србије.
На основу Уредбе о вршењу верске службе у Војсци Србије и споразума са црквама и верским заједницама, израђен је Правилник о условима за вршење делатности верске службе у Војсци Србије, којим се ближе уређују услови за вршење богослужења и верских обреда као и других богослужбених дужности и осталих верских делатности верске службе војних свештеника, односно верских службеника и помоћника војних свештеника, односно верских службеника.
Војни свештеници и верски службеници
Број свештеника односно верских службеника одређен је на основу броја верника одређене вероисповести у Војсци Србије, а у складу са одредбама Уредбе о вршењу верске службе у Војсци Србије и споразума са црквама и верским заједницама.
У складу с принципом заступљености верника у Министарству одбране и Војске Србије, дефинисан је број формацијских места за војне свештенике, односно верске службенике по следећем: 26 формацијских места војних свештеника Српске православне цркве, једно формацијско место војног капелана Римокатоличке цркве и једно формацијско место војног имама Исламске заједнице Србије.
Верска служба организована је на нивоу Генералштаба Војске Србије као Одељење за веру у саставу Управе за људске ресурсе састава: начелник Одељења, референт, главни војни свештеник, главни војни капелан, главни војни имам, помоћник главног војног свештеника, помоћник главног војног капелана и помоћник главног војног имама.
У установама Министарства одбране, командама оперативног нивоа, командама јединица ранга бригаде и у командама појединих батаљона, верска служба организована је као група за верске послове састава војни свештеник и помоћник војног свештеника.
Богослужбени простори
Богослужбени простор у Војсци Србије је посебно одређена и за ту намену опремљена просторија за богослужбене делатности у касарнама, војним објектима и на другим местима на којима се извршавају мисије и задаци Војске Србије у којима се организују и врше богослужбене делатности, у складу са аутономним прописима традиционалне цркве, односно верске заједнице.
Богослужења и верски обреди могу се по потреби и на захтев припадника Војске Србије или предлога војног свештеника, односно верског службеника вршити и изван богослужбених простора и војних комплекса, под условом да то одобри надлежни старешина и уз сагласност овлашћеног великодостојника.
Богослужбени простор је неповредив, a намена богослужбеног простора може се променити уз пуно поштовање његове намене и уз уважавање става и мишљења војног свештеника, односно верског службеника и овлашћеног великодостојника.
У Министарству одбране и Војсци Србије планирано је уређење 41 богослужбеног простора за вернике православне вероисповести, два богослужбена простора за вернике римокатоличке и три исламске вероисповести.