ИНТЕРВЈУ НАЧЕЛНИКА ГЕНЕРАЛШТАБА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ ГЕНЕРАЛ-ПОТПУКОВНИКА ЗДРАВКА ПОНОША ЗА РТВ ЗАЈЕЧАР

Господине генерале, кажите нам који је циљ ваше посете?

Ми смо током реорганизације Војске креирали нови концепт обуке, који подразумева да формирамо центре за обуку територијално дистрибуиране широм Србије. Ти центри за обуку имају двојаку намену, први је да врше почетну индивидуалну обуку војника и специјалистичку обуку као што им и сам назив каже, а други задатак је да су то у ствари језгра ратних територијалних бригада. Сада, након годину и нешто дана постојања центара, време је да видимо каква су искуства. Мој основни циљ посете 5. центру за обуку овде у Зајечару је између осталог да видим каква су та искуства с једне стране и с друге стране да одам признање људима који раде у овом гарнизону, јер мислим да успешно раде свој посао. Овде осим 5. центра за обуку распоређена су још 2 батаљона 3. бригаде Копнене војске, која обавља врло одговоран задатак и ти батаљони имају и те како значајну улогу, па је циљ био да видим како они функционишу.

Претпостављам да ће накнаде анализе бити урађене али први утисци вероватно могу да буду саопштени. Кажите нам како оцењујете посету и да ли ће ово бити стална пракса у наредном периоду?

Ово већ јесте стална пракса, посете јединицама Војске, посао који се подразумева са положаја начелника Генералштаба, то смо и до сада практиковали, тако ће бити и убудуће. Утисци из ове посете су веома повољни, мислим да је и овај Центар за обуку стао на ноге, почео да даје резултате за област за коју је пројектован. Резултати су добри, наравно има ту још да се ради. Много тога што треба да се поправи није у могућности људи који раде у овом центру зато што се ти проблеми односе пре свега на домен материјалног опремања, а то ипак није у њиховој надлежности. Оно што је њихов посао, они раде доста квалитетно, то је мој утисак и задовољан сам.

Пре отприлике годину дана на овом подручју је одржана прва трилатерална вежба под називом Дунавска стража у којој су поред припадника Војске Србије учествовали и припадници Министарстава одбране Румуније и Бугарске. Да ли ће овакав вид сарадње бити настављен?

Да, свакако и прошле године то није било први пут да сарађујемо са војскама у региону, поготову са суседним војскама. Ми смо пре тога имали и билатералне вежбе са бугарском војском, изванредно искуство, и на нашој територији и на територији Републике Бугарске. Имали смо заједничке вежбе и са румунском војском, искуства су изванредна и трилатерална вежба била је надоградња на билатералне активности. Наставићемо то и даље, већ ове године планирамо заједничку билатералну вежбу са румунском војском из домена употребе специјалних јединица. Идуће године у плану је трилатерална вежба са Бугарском и Румунијом и то је већ један уходан ритам. Заједничке вежбе имамо и са Мађарском и наставићемо с тим, то је врста активности која је узајамно корисна. Не само на чистом војничком плану, него и на ширем, политичком.

Колико тренутни односи између Србије и Америке условљавају вашу сарадњу са Националном гардом државе Охајо?

Јасно је да политички проблеми у односима између Србије и Америке, пре свега због позиција Америке поводом решавања будућег статуса Косова и чињенице да је Америка признала независност такозване државе Косово, утиче на наше свеукупне војне односе. Ми се трудимо да те односе развијамо на техничком нивоу колико год је то могуће у оквиру постојећих политичких ограничења. Сарадња са Охајом је једна од најпродуктивнијих области сарадње коју имамо са Америком, на опште-војном плану и то је махом усмерена сарадња на чисто професионалној војној ствари. Ми се трудимо да сарадњу држимо у оквиру тог политичког контекста неоптерећени дневним дешавањима и изјавама. Наравно, то није тако лако али има разумевања са обе стране за оно што је узајамно војнички корисно да радимо. Ми свакако имамо велике користи од сарадње у размени искустава. Национална гарда Охајо је веома, веома отворена за сарадњу са нама у размени искустава. Ове године смо разменили низ стручних посета и недавно се вратила једна радна група из посете Охају, то су чисто војничке активности, размена искустава, сазнања, пре свега у домену обуке. Са Националном гардом Охаја се трудимо да политички проблеми не буду терет и постоји то разумевање и са америчке стране. Надам се да ћемо моћи тако да наставимо, чак и са Сједињеним државама, гледано као целином, ми се трудимо да и у овим политичким околностима настављамо сарадњу и успевамо у томе у области образовања: ми у овом моменту имамо официре и подофицире на школовању у Америци, готово на свим нивоима образовања и то је добро. У врло ограниченим политичким условима успевамо да извучемо максимум.

Каква је безбедносна ситуација на Југу Србије, пре свега мислим на подручје Бујановца, Прешева и Медвеђе?

Ситуација је у овом моменту мирна, али искуство нас учи да не можемо да будемо превише сретни с тим и да се уљуљкамо да је то сасвим стабилно. Јесте мирно, али је осетљиво, пре свега зато што ситуација у том региону не зависи само од тренутног расположења унутар популације која ту живи. Пракса и искуство нас учи да проблеми ту углавном буду генерисани утицајем са друге стране административне линије. Значи, ако на Косову и Метохији постоје безбедносни проблеми, или ако постоји политичка амбиција некога ко је тамо довољно утицајан да преусмери пажњу са проблема који се дешавају са друге стране административне линије на ову страну, онда се то и деси. Ми смо задовољни сарадњом са локалним становништвом и њиховим односом према нашој војсци. Ми се трудимо да те односе поправљамо. Формирали смо канцеларију за цивилно-војну сарадњу у Врању, која је између осталог ангажована и на пружању медицинске помоћи локалном становништву, без обзира на националност. То даје доста добре резултате и то је поздрављено од стране свих становника. Ми се трудимо да градимо такве односе да нас становништво ту препознаје, као своју војску, јер то и јесмо. Могао бих чак рећи да и локални органи власти политички дају релативно умерене изјаве у вези војске, понекад дође до истрчавања, али је то углавном у контексту изборних потреба на локалу, што на неки начин може да се разуме. Наравно, треба бити крајње одмерен, али ситуација у овом моменту је под контролом.

Читали смо ових дана да је потписан споразум, односно некакав протокол о сарадњи полиције Косова и КФОР-а. Како оцењујете ситуацју на Косову и да ли ту може бити проблема, пре свега мислим на север, на Митровицу?

Тешко да би било великог неслагања, без обзира ко цени ситуацију на Косову и Метохији. Економска ситуација је лоша, постоји проблем велике незапослености, неизграђености институција, све то за собом вуче велике безбедносне ризике. Постоји вероватна сагласност и кад би оцену давали и ми и кад би давао НАТО и кад би давали локални органи власти на Косову и Метохији. Чак и они који не би могли да се назову легалним. Ситуација је, као што рекох и за јужни део централне Србије, у овом моменту релативно мирна, али исто тако веома осетљива. Тој осетљивости свакако доприносе радикални потези у смислу формирања тзв. независног Косова и институција једне такве нелегалне државе, пре свега тзв. косовских безбедносних снага. Мислим да је бољи утицај на безбедност повећање нивоа запослености, економског просперитета него формирање тзв. безбедносних снага које су само додатно оптерећење за пореске обвезнике тамо. Стање на северу Косова и Метохије у овом моменту је релативно мирно, али опет осетљиво и мислим да не треба много да се тамо десе неки инциденти који могу довести до спирале насиља, коју је тешко контролисати. Војска Србије нема надлежности у овом моменту да контролише стање безбедности тамо, али се трудимо да кроз нашу сарадњу са КФОР-ом пружимо наш пуни допринос. Та сарадња је у овом моменту оптерећена новим задатком који је КФОР добио од НАТО-а, да учествује у формирању тзв. и нелегалних безбедносних снага Косова, али опет због ширег интереса и интереса наше безбедности и безбедности становништва на Косову, ми смо задржали технички ниво комуникације и сарадње са КФОР-ом који подразумева и једновремене патроле дуж административне линије, и то доста добро функционише као и размена обавештајних података. Обуставили смо сусрете на највишем нивоу јер учешће КФОР-а у једној таквој мисији формирања безбедносних снага није платформа на којој можемо да градимо партнерске односе на овако високом нивоу као што је сусрет начленика Генералштаба и команданта КФОР-а.

Каква је сарадња са НАТО-ом и како се одвија реализација договора у оквиру Партнерства за мир?

Наша сарадња са НАТО-ом развија се на два колосека. Један од њих је ово што имамо са терена, сарадња са КФОР-ом је најпрактичнија и колико год то парадоксално звучало, али наше учешће у Партнерству за мир могло је и може да има ту димензију специфичног партнерства, зато што смо ми партнери са њима на терену. Друга димензија је она стандардна као и сви који су у Програму партнерства за мир, узимајући у обзир шта све Партнерство за мир подразумева. Наше ангажовање у Партнерству за мир у овом моменту није потпуно, зато што није отворена наша мисија у Бриселу и није потписан Безбедносни споразум. Постоје назнаке нове Владе да ће се ту учинити кораци у догледно време, то би отворило шири простор да реализујемо активности и сарадњу у оквиру Програма партнерства за мир, како је то декларисано у презентационом документу. Ако се то деси у догледно време, онда ћемо имати много шири приступ алатима које Партнерство за мир нуди, а оно за шта смо највише заинтересовани су области обуке, заједничких вежби и учешћа у вежбама, ако ништа друго онда у статусу посматрача.

Господине генерале, код нас се често манипулише са учешћем наших припадника, припадника Војске Србије у мировним операцијама. Што ту треба разјаснити?

Не бих рекао да се манипулише, можда има неразумевања. Ми и у овом моменту учествујемо у мировним операцијама под окриљем Уједињених нација у Африци, у неколико мисија. Ниво нашег ангажовања је релативно скроман у овом моменту, учествујемо са медицинским тимом у Конгу и са посматрачима у Либерији и Обали Слоноваче. Искуство бивше Југославије је такво да је ангажовања било врло високо у међународним мисијама под окриљем Уједињених нација. То је доносило велике политичке поене. И овај ниво нашег ангажовања сад је на неки начин политички користан, то је једна димензија, да ли ће постојати политичка потреба и спремност за већи ниво ангажовања, то не зависи од војске то зависи од политичке процене, кад је време за то и кад су се створили политички услови, имајући у виду наше специфичне безбедносне проблеме које имамо у Србији. Пре свега, мислим на Косово и Метохију. Друга димензија, из војничке перспективе, да ли ми можемо више, да ли имамо капацитета за то. Ми можемо више, то није проблем, ми смо већ и декларисали који су капацитети војске с којим би могло да се иде у мировне мисије, то је обимније ангажовање санитета и јединица Војне полиције. Војска је декларисала с чим би могло да се иде у мировне мисије, а на политици је да процени када и где.

Каква је сарадња са Руском Федерацијом?

Након претходних деценија врло успешне сарадње у две области, војно-економској и војно-образовној, током 90-тих чак и пар година после 90-тих, та сарадња је нажалост била у застоју. Ми сматрамо да је дошло време да се сарадња обнови у областима од обостраног интереса. Пре пар месеци срео сам се са тадашњим начелником руског Генералштаба, генералом Балујевским у Бриселу и заједнички смо констатовали да Брисел није баш место где нас двојица треба да се срећемо, али добро је да смо се и ту срели и да има интереса, да треба да сарађујемо и онда смо дотакли те две области. Војно-економска, претпостављам да је то широј јавности јасно, зато што је наша војна техника добрим делом базирана на руској војној технологији, без обзира да ли је произведено у Русији или код нас и то се не може тако брзо мењати, а нема ни потребе да се мења. У тој области постоје обострани интереси. Друга област је војно-образовна сарадња, опет везано и за технолошку базу у оквиру ракетних система и авијације која је руске производње или руске технолошке базе, онда је логично да се и образовно повезујемо и да то чинимо на начин који је опет од обостраног интереса. Ми ћемо већ ове године опет имати официре на школовању у Русији.

Што је у овом тренутку неопходно чинити на побољшању борбене способности Војске Србије?

То је одлично питање, борбена способност увек може и треба да буде боља. Смањили смо број гарнизона, реорганизовали војску, формирали бригаде које су много вишег нивоа попуњености него што су биле претходне. Ове године нам је тежиште обука, јединице све више времена проводе на терену, у вежбовним активностима и то даје нови квалитет. Увежбанија, квалитетнија војска, то је оно што ми можемо са расположивим ресурсима, само бољом организацијом и опредељењем. Постоји друга димензија која не зависи само од наше добре воље него зависи од расположивих финансијских ресурса. Овде пре свега говоримо о наоружању и војној опреми са којом ми располажемо. После двадесет и нешто година готово неулагања, време је да се предузму озбиљнији кораци. У исто време ми смо свесни да из редовног војног буџета, односно дубљим захватањем из џепова пореских обвезника Србије, то не може тако брзо и лако да се уради, постоје многи други буџетски корисници који исто тако пате од вишегодишњег неулагања. И због те свести ми смо и предложили начин како тај проблем може да се решава и сматрамо да може ефикасно и брзо да се реши, конверзијом вишка војне имовине, непотребне. Напуштањем неких гарнизона који нам нису требали, објекти у тим гарнизонима могу бити продати и тако прикупљен новац да се инвестира у опрему која нама треба, то не би било на терет пореских обвезника, Војска би једноставно имовину коју има, која јој не треба, претворила у оно што нема, а што јој треба. Ја мислим да је то реалистичан приступ и очекујем да ће постојати политичко разумевање да се то тако уради, али у исто време може да се брзо уради, јер ако би тај процес опремања развукли на десет - дванаест година, онда дођете у ситуацију да вас је опет прегазила нека технолошка генерација, таман кад сте завршили циклус опремања, рецимо са телекомуникационом опремом, да је то већ застарело.

Одмах се намеће и питање што се чини на унапређењу стандарда старешина?

То је опет једна од области, после вишегодишњег неулагања, рекао бих чак и небриге, мада постоје и објективни разлози, али постоје и они које је тешко оправдати, кад се крене од стамбених проблема па до нивоа плата, са којима смо се суочавали донедавно, где је ствар тешко променити преко ноћи. Али, министарство одбране је предузело озбиљне кораке на подизању нивоа плата, које су у току ове године подигнуте у просеку 40%. Знам кад се каже у просеку, да то не значи да су сви добили 40%, да постоје категорије унутар војне структуре које су добиле мању повишицу и да су наравно људи незадовољни. У осталом, ко је задовољан са својом платом, али то је свакако много, много боље стање него што је било претходних година, где је незабележено у току више година да је одједном била таква повишица. То се ове године ипак десило. Постоји добар тренд у области решавања стамбених проблема који су нагомилавани више година, где је дванаест и више хиљада људи без икаквог стамбеног решења и много оних који имају крајње неодговарајуће стамбено решење, то не може да се реши преко ноћи. Ту су опет учињени неки кораци који подразумевају субвенционисане кредите, могућност откупа служених станова које су људи до сада користили, а ситуација је била парадоксална да нису могли те станове да откупе, а имали су право да остану у њима готово бесконачно, тако да губе и корисници и систем. Мислим да је Министарство ове године направило врло озбиљне искораке у правом смеру, али то не може да се реши у току једне године. Решава се проблем који се гомилао и важно је да се настави. То су тако озбиљни проблеми који не могу да се реше једном мером и једнократно него је важно да постоји више приступа за тако комплексан проблем. Чим је комплексан, мора да се рашчлани. Мислим да ствари иду у добром смеру, желим да нагласим да то није проблем који је у надлежности Генералштаба, Генералштаб нема надлежности у погледу социјалних категорија, ни станова ни плата.

Колико је Војска Србије успела да поврати свој кредибилитет након свих оних догађаја 90-тих година прошлог века на простору бивше Југославије?

Ја што год вама кажем, вероватно ће бити субјективно, највероватније ћете ви дати објективну процену, ја се само надам да враћамо углед и да грађани Србије имају све више поверења у војску, ми чинимо све што је у нашој моћи да би то било тако. Непатимо, претходних годину - две или не знам колико времена од афера које су угрожавале, урушавале углед војске, наравно нешто што се уруши тешко је брзо повратити, пре свега углед, ми се трудимо да својим активностима то докажемо да заслужујемо поверење грађана Србије, на крају карајева ми смо ту зато да служимо грађанима Србије, ми смо сами себи сврха.

Има ли интересовања за војни позив?

Да, има га, наравно још увијек недовољно, мање него што је било пре двадесет година, али више него што је било пре неколико година. То интересовање је базирано на неколико елемената, један је свакако овај о коме смо малочас говорили а то је углед војске, друга димензија је колико је то атрактивна професија, имајући у виду, плате, станове и све остало. Кад се људи опредељују за неки позив онда воде рачуна и о томе. Свака добра промена у смислу побољшања социјалног статуса војне професије не може одмах да се рефлектује на већем интересовању за војни позив, зато што ове године ако неко упише војну академију, тек за четири или пет година он ће постати официр, значи свако урушавање је дугорочно штетно, а сваки поправак тек после неколико година даће добре резултате. Мислим да смо кренули у добром смеру, и да се то већ ове године види по броју интересената за упис на Војну академију.

И на крају овог разговора, господине генерале кажите нам, какве изазове могу очекивати Војску Србије у наредном периоду?

То можемо да рашчланимо на две димензије: једна категорија изазова су свакако материјални, да ли Војска може брзо да се опрема, да постигне ниво какав ми сматрамо да треба да има. Имамо мању војску, али онда мора да буде много боље опремљена и много боље обучена. Уосталом, то је питање и вредносног опредељења, да ли имамо огромну војску као топовско месо или имамо ефикасну малу војску која је у стању брзо да уради посао и да се не хвали са тим да је спремна да жртвује много људи. Војска мора да буде спремна да брзо и ефикасно заврши задатак и да победи ако је већ доведена у ситуацију да ратује. Друга димензија је који су то реални изазови, имајући у виду наш основни задатак, а то је одбрана Србије. Ми имамо три мисије, једна је одбрана Србије, друго је учешће у међународним мисијама и треће је помоћ цивилним властима и становништву у случају катастрофа. Јасно је да је нерешен статус Косова и Метохије или начин на који се то решава, како су неке водеће чланице Европске уније или моћне земље света приступиле решавању тог проблема, под притиском и неводећи рачуна о дугорочној одрживости таквог решења, то је пут који нас може довести до безбедносних проблема у региону. Ово је мали регион, било где да се нешто деси цели регион се тресе и дугорочно гледано, Косово и Метохија могу да се препознају као потенцијални извор безбедносних проблема не само у Србији, него и у ширем региону. И зато је важно да начин како се то решава буде политички одмерен, разуман, да води рачуна о одрживости тог решења и да се решава на начин који подразумева и инволвираност Србије и пристанак Србије да се то решава на тај начин, јер без партиципације Србије и подршке неком решењу, тешко да то решење може да буде дугорочно одрживо.

Господине генерале, ја сам задовољан разговором, хвала Вам у име информативне редакције и желим Вам пуно успеха у даљем раду.

Хвала и вама.