Жене у Војсци

Заставник Радмила Ђурић

Кад се жена определи за рад у Специјалној бригади, па још у падобранској јединици, у њеном елитном делу, падобранској акро групи, онда је јасно да у њеном животу нема места за страх. Позната по скромности, старији водник прве класе, „још мало па заставник“, Радмила Ђурић, падобрански инструктор, ипак, каже да „није без страха“. Тежак посао којим се бави, изазован и ризичан, подразумева осеђање страха. Али оног позитивног, опомињућег, оног који тера на опрезност, који „гуши рутину“.

- Свако од нас се плаши, у послу којим се бавимо нема и не треба да буде оних без мане и страха, таквима се не верује. Страх је позитиван, он нам не дозвољава опуштање. Важно је да знамо да га контролишемо, да нас не освоји. Поред тога, страх се смањује, упорним радом, вежбом, обуком. Више рада и знања значи мање страха приликом скокова. Зато сви ми знамо значај и вредност рада и напора који свакодневно улажемо у обуци, током радног времена и ван њега. Практично, ми немамо строго одређено радно време. Падобранац увек мора да буде спреман, и психички и физички, на напоре које његов позив изискује. Одређене радње морамо да доведемо до аутоматизма како би у сваком тренуттку знали шта треба да чинимо. Посебно се то односи на ванредне поступке које падобранац треба да зна и „у пола ноћи“. – каже Радмила и додаје да падобранци вежбају и онда кад одмарају, кад нису у касарни. Додуше, тада не увежбавају скокове из авиона, већ се баве другим омиљеним спортовима, макар и рекреативно, али све „иде у рок службе“'. Важно је из дана у дан бити све спремнији за изазове који падобрански позив чине узвишеним и непоновљивим.

Радмила Ђурић ужива у свом послу. Као члан акро групе „Небеске видре“ имала је привилегију да скаче са висине од преко 9 хиљада метара и тако обори државни рекорд у скакању с падобраном. То није изненађење ако се зна да је до сада у своју књижицу уписала респектабилних 960 скокова. Од кад је, на наговор свог разредног старешине, уписала Средњу војну школу у Рајловцу, 1986. године, не одваја се од авиона и војске. Вишегодишње падобранско искуство, стечено у 63. падобранској бригади, омогућило јој је да данас успешно обучава младиће који су пожелели да пођу њеним путем, оним којим се „ређе иде, а чешће лебди“.
Заслужено ванредно унапређење у чин старијег водника прве класе, 2001. године, затекло ју је јер, како каже, скратило је време до последњег подофицирског чина, заставничког. Учесник већине вежби с падобранским скоковима, с поносом истиче да сваки скок сматра посебним доживљајем. Зато и скаче толико често. А ипак не толико колико би хтела.
- Скок с падобраном заиста представља непоновљиво искуство, увек другачије од претходног. Или је то већа висина, или су различити падобрани, или је друга врста скока... На крају, сама околина је другачија. Кад смо обарали државни рекорд, скоком са више од 9 хиљада метара, надала сам се да ћу видети закривљеност планете, кажу да се то види са висине веће од осам километара, али нисам успела. Горе је било толико хладно да су нам се кациге заледиле и све до пет хиљада метара, док се лед на стаклу кациге није отопио, нисам видела ништа.

Нажалост. Ипак, тај скок остаје један од оних којима се поносим – подвлачи Радмила.
Скакање с падобраном изискује сталне припреме, стално вежбање, стално јачање психичке и физичке кондиције. Сваки скок изискује напор који и мушкарцу није лак. Жени, поготову.
- Падобранци се не деле на мушкарце и жене, нема потребе да се раздвајамо према полу. После сваког скока лакша сам за килограм до два, што је сан сваке жене, посебно оних с вишком килограма. Падобран не дозвољава опуштање, нема забушавања. Скакање с падобраном тражи стално напрезање, добру физичку и психичку припремљеност. И мушкараца и жена. Зато у јединици нема подела по том основу. Важно је једино можеш ли ти да скочиш, или не. А кад једном скочи, падобранац жели да понови то предивно искуство. Зато се припрема, упорно, непрекидно и редовно. То је закон професије, више вежбе и знања, мање ризика и повреда. А кад занат којим се бавиш савладаш највише што можеш, није важно да ли си жена, или мушкарац – каже старији водник прве класе Радмила Ђурић.